Zabava

​Film ’Prozak nacija’ me je naterao da potražim pomoć za svoju depresiju

Filmsku adaptaciju autobiografije Elizabet Vurcel „Prozak nacija“verovatno sam otkrio u letargičnoj izmaglici. U to doba sam bio depresivan, i verovatno sam guglovao „dobri filmovi o depresiji“. Ima isuviše filmova o depresiji koji zapravo ne govore o depresiji. Umesto toga, ona je uzgredna pojava, „karakteristika“ zbog koje je naš junak još jadniji i bedniji. „Prozak nacija“ nije jedan od takvih filmova.

Taj film je paklena vožnja. On je smrtonosna kombinacija lepote, pameti i narcizma, maskirana u ljudsku bombu. Zasnovan na bestseleru generacije iks Elizabet Vurcel, opisuje depresiju sa neprevaziđenom tačnošću i seče oštrije od žileta. Iako je ovo, nažalost, jedan od onih dosadnih slučajeva kada je knjiga bolja od filma, ne dozvolite da vas to odvrati od toga da ga gledate. Posle pet minuta, shvatićete da ne možete da skrenete pogled. Začara vas kao da gledate najgrozniji saobraćajni udes koji možete da zamislite.

Džesika Lang igra u njemu, kao zvanična maskota za sve zle majke na ovom svetu koje ne vade cigaretu iz usta. Kristina Riči igra u njemu, u ulozi nesmotrene studentkinje žurnalizma na Harvardu, Lizi. Primljena je na fakultet sa punom stipendijom, nakon što je napisala ispovest o razvodu svojih roditelja za časopis Seventeen. Isfabrikovala je zamišljeni odnos sa svojim lenjim ocem da bi zadovoljila čitaoce. Onda postaje nešto što sama opisuje kao „lepi frik za književnost“. Ono što sledi su seks, droge, i recenzija koncerta Lu Rida za školski časopis, Harvard Crimson. Međutim, Lizi je jedna od onih ljudi kojima je geslo „slava ili smrt“, koji u najboljem slučaju ostvaruju Pirovu pobedu. Predvidljivo, sve njene veze se raspadaju, zato što je ljutita osoba koja pati od veoma stvarne mentalne bolesti. Čupa kosu, urla na prijatelje. Oči joj se pune suzama kada joj drugovi ne udovoljavaju dovoljno, ili joj nude pomoć koju nije tražila, ili jednostavno postoje i nalaze se u njenom društvu. Kada ne podlegnu njenim izlivima, njen bes samo postaje sve jači. Ona traži pomoć, ali odbija da je primi.

Ričijeva je narator filma, i zavodi svojim glasom. Iako većina naracija ume da ugnjavi, ova spasava njen lik. Kao Sreda Adams, verzija 2, sa potentnim rečima Vurcelove. Efekat je očaravajuć: „Hemingvejev klasičan momenat u „Sunce se ponovo rađa“je kada neko pita Majka Kempbela kako je bankrotirao. Sve što je mogao da kaže je bilo, ‘Postepeno, a zatim naglo’. Tako nastupa i depresija. Jednog jutra se probudiš, uplašen da ćeš preživeti“. Sve što izgovori bi moglo da se istetovira, ali njeni sarkastični aforizmi je čine tako relevantnom.

Jedini razlog zašto Kristina Riči te godine nije nominovana za Oskara za svoju neverovatnu ulogu je taj što se film nikada nije prikazivao u Sjedinjenim državama. Zbog nekakvih direktorskih sranja, distributer (Miramaks) ga je tek četiri godine kasnije prikazao na kablovskom kanalu Starz. Prikazivao se u domovini reditelja, Norveškoj, i gledalo ga je svega par desetina ljudi. To je inspirisalo ironičan naslov u Njujork tajmsu, „Za autore ‘Prozak nacije’, odlaganje premijere je depresivno“.

U poređenju sa mnoštvom depresivnih filmova koji postoje, „Prozak nacija“ je veoma zabavan, ali samo ako voliš da gledaš kako ljudi sami sebe uništavaju (Takođe pogledajte „Uzvraćam osmeh“ Sare Silverman). Kada tvrdi da njena najbolja drugarica Rubi (mlada Mišel Vilijams) ne zna kako je to istinski voleti nekoga, Lizi konačno dobija ono što zaslužuje. Verbalni šamar. Rubi, gušeći se u suzama, iznosi jednu od najvećih istina ikada izrečenih na platnu, kada kaže, „Ne plačem zbog toga što si zla. Plačem zato što ne mogu da zamislim koliko neverovatno mora da bude bolno biti ti“.



U tom trenutku u filmu, nemoguće je ne mrzeti Lizi. Ona je inkarnacija đavola, potpuno samoživa, koja svoje prijatelje i ljubavnike tera od sebe. Natera te da razmišljaš o najgorem: da bi ljudi na kraju zaista mogli da odustanu od tebe. Možda ne sada, ali ustati ujutru iz kreveta je nešto što samo sam možeš da učiniš. To je otrežnjujuće. Druga stvar koju sam primetio je to koliko je njen lik funkcionalan. Ako je proces gledanja i ponovnog gledanja ovog filma bio nekakvo sjebano putovanje do samodijagnoze, ako sam stvarno bio depresivan, onda sam našao ono što sam tražio. Bilo je vreme da potražim pomoć, pre nego što postanem ljudski slivnik.

Jednog dana, nakon što sam u dahu pogledao film i gutao kao riba na suvom, obreo sam se u fakultetskoj biblioteci i prelistavao naslove kao što je „Kako pravilno razmišljati o psihologiji“. Zacerekao sam se na pomisao da fakultet u katalogu svoje biblioteke krcate drevnim, akademskim udžbenicima ima popularan roman kao što je „Prozak nacija“. Uzeo sam knjigu u ruke, uzdisao i cmizdrio nad poglavljima. Ponovo sam pogledao film, upijajući dijaloge. Doneo sam odluku da pozovem svoje roditelje i kažem im da nisam srećan.

Napustio sam studije jedan semestar pred diplomiranje i preselio se nazad kući. Godinu dana i jedan usrani telemarketing posao kasnije, našao sam drugi posao, i u nekom trenutku mi je zapalo zaduženje da ugovorim Redit AMA sa kraljicom depresije glavom i bradom, Elizabet Vurcel. Poslao sam joj mejl. Ona mi je odgovorila. Razmenjivali smo ljubaznosti, i ja sam pokušao da joj objasnim koliko mi je značila. Ona mi je pričala o svojoj novoj karijeri advokata, i o uvrnutim slučajevima na kojima je radila. Ne mogu da se setim o čemu smo sve razgovarali, zato što, kao pravi idiot, nisam sačuvao nijedan od njenih mejlova. Sada ih odavno nema, kao ni mojih depresivnih osećanja – ostaje samo maglovito sećanje na nasumičnu interakciju sa nekim kome je možda, bez njegovog znanja, bilo suđeno da me spasi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh