Pre četiri meseca, odbacila sam svog dečka Džejmsa* do klinike za odvikavanje – iste one u koju sam odvela svog prvog dečka 10 godina ranije. Dok je Džejms ispunjavao formulare i razgovarao sa savetnicima, brinula sam se da će njegovo zdravstveno osiguranje pokriti samo pet dana detoksikacije koji za njega nikad nisu bili dovoljni. Brinula sam se da će umreti.

Bilo je to zastrašujuće, a opet tako poznato. Imam 27 godina. Od svoje 17. godine, imala sam tri duge veze – i sve tri bile su sa muškarcima navučenim na heroin.

Iako izgleda kao da u Okrugu Delaver, u državi Pensilvanija, gde ja živim, droge ima na svakom koraku, to sigurno nije bila slučajnost. Posle prvog momka – Timotija, rvača sa kojim sam počela da izlazim u srednjoj školi – zarekla sam se da se nikad više neću zabavljati sa korisnikom heroina. (Lično čak ne pušim ni travu i nikad nisam ni pipnula opijate.) Ali to se neprestano dešavalo.

Znam da svi misle kako je to čudno.

Ljudi obično pretpostavljaju da se zaljubljujem u uzbuđenje koja sa sobom nosi adikcija. Ali ja sam se zaljubila u njihove ličnosti – u ljude koji su slučajno uz to imali još i problem sa zavisnošću. Nijedan od mojih momaka nije bio aktivni korisnik u vreme kad smo se prvi put upoznali. Jedan je eksperimentisao na klupskoj sceni i navukao se na opijate; drugi se navukao na heroin nakon što mu je prepisan Perkoset; treći se bio lečio u vreme kad smo se upoznali i u međuvremenu poklekao. Sva trojica bili su izrazito strastveni u svojoj ljubavi prema meni.

Volela sam njihovu žestinu i njihove sitne nesavršenosti. Bili su tipovi muškarca koji su tvrdi spolja, a meki iznutra. Loši momci koji su se kretali u nezgodnom društvu, psovali i bili nepredvidivi. Bili su neposredni na žurkama – zabavni momci. Budući da sam lično preterano oprezna osoba, privukao me je način na koji su uvek upadali u avanture. Zanimalo ih je sve ono što je mene plašilo. Štitili su me, a ja sam se u njihovom društvu osećala bezbedno.

Kad kažem da su bili meki iznutra, mislim da su poznavali bol. Džejmsov otac je izvršio samoubistvo. On je jedan od sedmoro dece i sva njegova braća i sestre imaju problema sa zavisnošću. Rajan je morao čitavog života da se bori sa alkoholizmom svoje majke. Oni bi za sebe rekli da su dobri u potiskivanju bola, ali svi su oni posedovali sitne nesigurnosti zbog kojih su bili tako osetljivi – kvalitet koji je danas teško naći kod momaka.

Osećala sam da me razumeju i vole kao kompletnu osobu, sa svim mojim manama. Bili su nemirni ljudi koji znaju kako da umire druge. Zato što sam ih volela a oni bili tako dobri prema meni, uložila sam dodatni napor da i ja njima ugodim.

Mojim prijateljicama i porodici se to nije dopadalo. Govorili su da sam ja – živahna bivša čirlidersica koja traži da je voze na hitan prijem čak i kad je jako mamurna – bila predobra za njih.

„On se neće promeniti“, svi su mi govorili, zbog čega sam bila samo još ljuća: ja to ne znam, on to ne zna, ko ste onda vi da to tvrdite?

Plakala bih pod tušem zato što nisam mogla da nađem nikoga ko će me saslušati. Čak i na internetu, sve što sam pročitala bilo je negativno: On je zavisnik? Ostavite ga!

Ono što niko nije bio u stanju da razume jeste da sam zaljubljena i da se borim za zdravlje svog partnera – baš kao što bi oni da je njihov partner bolestan. Nisam bila bolja od svojih momaka, iako sam imala lakše detinjstvo od njih.

Pročitajte i: „Prljavi heroin ubija obespravljene Rome u Srbiji“

Ti ljudi koji su bili snishodljivi prema meni nisu shvatali da ono što oni imaju nije nužno bolje, samo zato što su greške njihovih momaka manje anatemisane u društvu. Kad pomislim na veze svojih prijateljica, uopšte nisam ljubomorna na njih. Ne mogu sebe da zamislim da trpim pola svih tih sranja koja podnose moje prijateljice u „normalnim“ vezama.

Nikad se nisam brinula da će me moji momci prevariti ili da će se zaljubiti u neku drugu. Bili su mi više nego posvećeni, privrženi isključivo meni na granici opsesije. Pisali su mi duga pisma, slali mi poklone za svaki praznik (da li su bili ukradeni ili kupljeni, to ne znam). Znali su kako je to kad te priteraju uza zid, te su mi zato uvek čuvali leđa.

Ta vrsta moje posvećenosti njima po svaku cenu bila je zanosna. Ali, ponekad je bila i štetna. Kad se zabavljate sa takvim momkom, ono što volite kod njega može istovremeno da bude i ono što vas izluđuje. Ta strast može lako da se pretvori u pretnju skakanjem kroz prozor, dok odbrojava: „Pet, četiri, tri – vratićeš mi se? – dva, jedan.“

To nije bila ljubav; bila je to manipulacija. Morate da naučite gde da povučete crtu.

I, naravno, bilo je i drugih padova – kao onaj put kad je Rajanu ponestalo suboksona i mučili su ga simptomi odvikavanja čitavim putem od Džerzi Šora do kuće, povraćajući kroz prozor mojih kola. Izludela sam od brige što mu je tako loše, pokušala sam da ga odvezem u bolnicu (naravno), ali on nije hteo ni da čuje.

Umesto toga, odvezla sam ga do ćoška u Filiju, gde je izašao iz kola dok sam u panici tražila parking – odlepivši od panike – a likovi mi sa svih strana nudili drogu. Potom sam pogledala u retrovizor i videla da je Rajan nestao, te se isplakala zamišljajući kakve su sve grozote mogle da mu se dese. Dve sekunde kasnije, vratio se sa velikim osmehom na licu i roze limunadom.

Provodila sam silno vreme po ćoškovima na kojima se prodaje droga, pretila dilerima droge da ću ih ubiti i pratila svoje momke u stilu filmske automobilske potere, kako bih bila sigurna da idu na sastanak programa za odvikavanje (nisu išli). Zvala sam njihove porodice i njihove službenike za uslovnu slobodu, provodila sate i sate na internetu proučavajući načine lečenja od narkomanije. Proveravala sam telefonske zapise – ne samo da bih videla koga su zvali, već i koje su tornjeve mobilne telefonije njihovi telefoni pingovali. Moje detektivske veštine postale su legendarne.

I čudno je sve to, ali zato što sam utrošila toliko vremena istražujući zavisnost i zakazujući sastanke kod Anonimnih alkoholičara, ponekad se izražavam kao osoba koja se i sama leči od zavisnosti. Zatičem sebe kako upotrebljavam izraze kao što su „ružičasti oblak„, znam sve mantre lečenja napamet, baš kao i birokratiju klinika za odvikavanje. Ta birokratija me dovodi do ludila.

Kako je moguće da je toliko teško obezbediti pomoć za nekoga? Koliko puta još moram da vidim „RIP“ na Fejsbuku ili pročitam još jednu umrlicu za 24-godišnjaku koji je „iznenada preminuo“ pre nego što to korigujemo? Imala sam toliko problema da smestim Rajana na kliniku za odvikavanje da sam se šalila kako ću držati taoce kao u filmu John Q sve dok ga ne prime.

Srce vam se slama dok gledate kako se vaš momak pati. Gledala sam muškarce kako plaču zato što ne mogu da pronađu način da zaustave tu jednu stvar koja im uništava živote. Toliko su mrzeli sebe zbog svojih neuspeha. Želela sam da im pomognem da se osećaju kao da će sve biti u redu, da možemo biti srećni zajedno bez droge. Palila bih sveće i puštala muziku za meditaciju, ostajala budna s njima čitavu noć dok su se odvikavali.

Ali ljubav nije bila dovoljna. Nisu mogli to da urade zbog svojih mama, nisu mogli to da urade zbog sebe i nisu mogli to da urade zbog mene.

I čak i tokom perioda dok su bili trezni, stvari nisu postajale magično bolje. Džejms sada ne koristi opijate već više od mesec dana i stalno me pita kad ćemo moći ponovo da budemo zajedno, kao da mu to dugujem sad kad se više ne drogira. Ali stvari su stigle do tačke kada sam ga neprestano optuživala da je odvaljen, istraživala sve što radi, a to nije bilo dobro ni za jedno od nas. Zavisnost je postala toliko sastavni deo naše veze da trezvenost nije uspevala da reši naše probleme.

Ništa od svega ovoga ne znači da sam ogorčena. Donela sam odluku da okončam vezu koja je postala nezdrava, iako je započela fantastično. I dalje mi je stalo do svih mojih momaka i trudim se da ostanem u kontaktu sa njima. U ovom trenutku, nijedan od njih se ne drogira. Imam veru u njihovu snagu, da će ostati jaki i da će usrećiti sebe i druge, baš kao što su usrećili mene.

Ne znam da li će se moj obrazac ljubavnih veza nastaviti, ali ne žalim ni za čim iz vremena dok sam bila svim srcem u tome. Ljubav prema ovim muškarcima naučila me je kako da volim više, kako da se borim za ono što volim i u šta verujem, i kako da nikad ne dignem ruke od nekoga samo zato što situacija nije idealna.

Moje srce je postalo veće samo zbog njih.

*Sva imena su izmenjena. Bri Mari je pseudonim žene koja živi u Okrugu Delaver, u Pensilvaniji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu