Od 2012. do 2015. godine, izašao sam u pregršt klubova. Posle nekog vremena, te mračne prostorije počele su da definišu moje postojanje: postale su moja kancelarija, moja dnevna soba, postale su pozorišta u kojima se odigravala drama mojih ranih dvadesetih.

Tokom te tri godine, neki veseljaci su me uboli EpiPenom, dvojkirala me je devojka dok sam plesao u kavezu u fetiš-klubu i zveknuo me je u glavu marinac na obuci. Igrao sam se sa gotičarkom u bazenu punom šarenih loptica, stukao jednu sa Argom iz serije The Only Way Is Essex, spustila mi je Sofi Elis Bekstor, gacao sam po povraćki emo likova, pio podmornice sa univerzitetskim ragbi timom, a britanska hip-hop ekipa napravila je majice posvećene meni sa natpisom „Ko jebe Klajva“.

Video sam stvari koje niko nikad ne bi video da mu posao nije bio da ostane trezan kako bi ih video. Video sam čoveka kako masturbira u sopstvene japanke, gledao sam uživo grupu Pigeon Detectives, video sam Banterosaurusa Reksa lično kako drema u Mekdonaldsu na Kembridžu. Udisao sam smrdljivi vazduh turbo-folk šatora posle tri dana letnjeg festivala. Bio sam svedok svih detalja noćnog života i upravo za takva sranja bio plaćen.

Razlog za sve to bio je VICE-ova serijal „Big Night Out“ – i u pisanoj i u video formi. Zadužili su me da dokumentujem noćni život koji se odvija u mnogim britanskim supkulturnim grupama i proveo otprilike vikend mesečno radeći upravo to. Bio je to i ostao apsurdan način da se zaradi za život – oštetio sam novčanik i jetru, a zapatio sam i neobičan kompleks Petra Pana kako sam se približio kasnim dvadesetim. Jeste li se ikad zapitali zašto se di-džejevi i izbacivači ponašaju tako čudno i agresivno? To je zato što provode previše vremena po klubovima. Nije zdravo kad se radi u velikim dozama.

Autor i Arg iz serije TOWIE, u epizodi Veliki izlazak u… Najgori klub na svetu?

Serijal sam počeo da radim slučajno. Već je postojao pre nego što sam ga nasledio, ali se pre toga više bavio gradovima i situacijama – poput Romforda, Bredforda ili Vest Enda – nego supkulturama i ekstremnim granama glavnog toka o kojima je govorio kasnije.

Posle svega nekoliko ekskurzija, shvatio sam da zapravo želim da izvršim neku vrstu Kinsijevog istraživanja na temu britanskog noćnog života početkom 21. veka. Da pokušam da shvatim razlike, privlačnosti, niše i suštinske sličnosti između ovih naizgled nespojivih svetova. Želeo sam da se dotaknem svakog mogućeg vida izlaska u Velikoj Britaniji, od modnih žurki do ličnih pojavljivanja zvezda rijaliti emisija; od studentskih opijanja na Kembridžu do podrumskih metalskih večeri; od fetiš klubova do diskoteka nezavisne scene u centralnom Londonu. Želeo sam da upijem čitav dijapazon, nadajući se da ću posle svega toga doći do kakvog-takvog zaključka.

Tri godine kasnije i dalje sam uveren da o društvu možete da naučite mnogo više na osnovu toga kako se ono provodi nego na osnovu bilo kog drugog metoda, uključujući i način na koji ono glasa. Ljudi su prostodušni i iskreni kad izađu da se zabavljaju. Oni se ne provode zato što misle da tako treba ili zato što su naseli na nešto što im se uvaljuje ili silom nameće. Oni se odvaljuju i nose takvu odeću zato što prosto moraju. Ne bi se osećali dobro da to ne rade. Žurevanje je način izražavanja koje je poteklo sa jednog mnogo primitivnijeg, divljačkijeg mesta nego što je pojavljivanje u emisiji Question Time ili pisanja kolumne o nekom fenomenu. Ono potiče sa mesta koje ne može do kraja da se objasni.

Klupski provod je plemenski, seksualan, politički ritual – to je ljudska vrsta u borbenoj ili jebačkoj formaciji i zato je to vrlo efikasan način da se destiluje naša suština. Tako se ponaša ljudski rod u divljini. Verovatno je zbog toga Frojd toliko šmrkao.

Uprkos ovim zgodnim idejama, prava zabava ležala je u nišama. Oduvek sam smatrao da je rubrika „Big Night Out“ prevashodno i ponajviše modna, izopačena ulična kolumna o stilu u kom svi pomalo greše, ali nam ona govori mnogo više o našem odnosu prema stilu nego što će sićušni Japanac u debelom pletenom šalu ikad moći. Nešto poput Sartorialiste za odvaljene mentole ili Tomija Tona na podmornicama od jegera.

Fotografija iz epizode Veliki večernji izlazak u… Najveći britaski emo klub!

Bilo je ponekad poučno a ponekad inspirativno gledati kako stvari kao što su Hood By Air, My Chemical Romance, Hedi Slimane ili kultura fetiša stižu u britanske tržne centre, a ljudi ih tamo rekonstruišu onako kako ih oni vide. Bilo je čudno gledati kako kreatin postaje opipljiv u nabreklim tricepsima studentskih momčina, bilo je prosvetljujuće videti kako je rešetkastim naočarima Alana Miklija dizajniranih specijalno za Kanjeov video-sport za „Stronger“ trebalo šest godina da stignu na brucoške žurke na Univerzitetu Vest Kantri. Kao neko ko je oduvek bio opsednut oblačenjem i načinom na koji to ljudi rade, gledati kako se ove ideje manifestuju u masovnoj, vrlo stvarnoj meri, otkrilo mi je mnogo više o tome kako kultura utiče na svoje šire okruženje nego što je hiljadu Nedelja mode ikad moglo.

Serijal je u suštini bio svedočanstvo o površnosti, hvatao je ljude na kvarno dok su se šepurili, pozirali i udešavali. Poklopilo se sa vremenom kad su ljudi postajali sve opsednutiji svojim imidžom, potrefilo se sa usponom Instagrama, sa kulturom muškaraca koji ne izbivaju iz teretane, dak-fejsom, pućenjem tokom pušenja elektronske cigarete i konceptom „klupskog fotografa“, koji je širom zemlje postajao sve uobičajenija pojava. Želeli smo da uzmemo stil ovih često banalnih slika i iskoristimo ih da ispričamo neku vrstu priče, umesto da ih samo zalepe na zvaničnu Fejsbuk stranicu kluba. Štaviše, upravo nam je uspon „zvaničnog klupskog fotografa“ (najčešće lika sa digitalnim fotoaparatom, žetonom za piće i četrdeset funti na veče) i omogućio da se izvučemo sa fotografisanjem tih slika nekažnjeno. Zapravo smo se krili naočigled sviju i koristili opsesiju foliranata da se predstave kao ljudi koji najviše na svetu vole dobro da se provedu kako bismo rekli nešto o noćnom životu u celini.

Autor u kavezu na fetiš žurci, iz epizode Veliki večernji izlazak u… Kavezu za ples fetiš kluba!

E sad, uprkos svemu tome, fotografisati nije uvek bilo lako. Džejk Luis, fotograf za pisane ekskurzije često je na svojoj koži osetio agresiju gostiju, ali čovek je, na sreću, veoma visok, šarmantan i izgleda kao mladi Dejv Grol. Argov menadžer nas je, na primer, optužio da smo pokušali da ga oslepimo blicom, a meni je poručeno da se nikad više ne vraćam u Milton Kinz. Nismo baš bili Mari Kolvin i Tim Heterington, ali bilo je tu i tamo par čupavih momenata. Srećom, nikad nije bilo nikakve ozbiljnije odmazde – mada svaki put krenem da se osvrćem kad pređem granicu u Milton Kinz – zato što bi se nasilje dešavalo samo kad bi se ljudi zaneli. Samo jedna epizoda nikad nije ugledala svetlost dana: noć dubokog hausa i brojnih šljakera koju smo snimali u Voksalu, a čije je emitovanje stopirano zato što vlasnicima kluba nije bila smešna.

Kad se danas osvrnem, mnogo toga što je rečeno o ljudima na slikama nije bilo zasluženo, verovatno se oslanjalo na previše stereotipa i verovatno je bilo – u najvećem broju slučajeva – pomalo zlobno. Ali podsmevanje ima veliku tradiciju u ovoj zemlji, a deo koncepta našeg serijala bio je oslanjanje na naš kolektivni doživljaj svih tih različitih supkultura i scena. Srećom, većina ljudi bila je prilično dobra u opažanju smešne strane sveta u kom obitava (sa istaknutim izuzetkom fanova britanskog hip-hopa u Bristolu), a ako je posle svega neko u svemu ipak ispao kreten, onda sam to bio ja.

Prebacivanje serijala u video format izrodio je novi niz problema. Navukli smo na sebe verovatno još više gneva, probijajući se kroz masu po klubovima sa snažnim osvetljenjem kamere, unoseći se svima u lice, gazeći ih po njihovim fluorescentnim najkama, u potrazi za savršenim kadrom usred svog tog meteža. Ljudi će vas možda pomešati sa klupskim fotografom ako radite samo slike, ali svi vrlo dobro znaju kako izgleda filmska ekipa.

Siguran sam da je nekolicinu ljudi poneo trenutak i zamalo sam izbegao nekoliko razbijanja čaša i flaša o glavu, ali voleo bih da verujem da smo makar ostavili svetu nešto u amanet. Da smo možda uspeli da dočaramo nešto što inače ne bi postojalo. Jer kad kopate po Jutjubu ili bilo kojoj drugoj internet kolekciji slika iz nekadašnjih klubova, videćete kako se ljudi često žale na malo snimaka ili fotografija sa nekih od naših najvažnijih noćnih događanja. Neke od najslavnijih svetskih klupskih večeri jedva da su zabeležene i iako mislim da je bolje najveći deo svega toga prepustiti mašti, prilično sam ponosan na to što sam dokumentovao britanski noćni život kakav je bio u jednom trenutku i na određenom mestu. Bar ćemo moći da se prisetimo tog neobičnog vremena tesnih kratkih haljina, majica širokih okovratnika, levaka za pivo, flajnit-najki, muških tetovaža, mefedrona i neobaveznog oblačenja u odeću suprotnog pola.

Svaki klub, festival ili žurka imali su svoje momente. Gotičarsko veče bilo je verovatno najzabavnije, tehno veče verovatno najžešće, studentsko veče verovatno najrazuzdanije, a veče posvećeno seriji TOWIE u šoping centru/klubu u Milton Kijnsu verovatno najdepresivnije. Žurka za Nedelju mode verovatno je bila najbliža mom ličnom društvenom životu i tako mi ostaje najomiljenije jer sam dobio jedinstvenu priliku da se podsmevam samom sebi i svojim jezivo površnim drugarima.

Fotografija iz epizode Veliki večernji izlazak na… Žurku za nedelju mode!

Ta epizoda mi je lično omogućila da se čvrsto uhvatim za nešto, čak i ako je uništilo nekoliko aspekata mog svakodnevnog života. Osećao sam se kao da sam se našao u izopačenoj, produženoj verziji filma Korak do slave Kamerona Kroua, u kojoj svi pevaju „Au Seve“ Džulija Bešmora umesto „Tiny Dancer“ i niko vas ne želi u svom društvu. Sumnjam da ću imati još mnogo projekata u svom radnom životu koji će imati tu istu vrstu intenziteta ili dugovečnosti, a verovatno će zauvek ostati krupan deo onoga što sam uradio sa svojim životom.

Čitavo iskustvo zapravo je jedna velika potvrda – ohrabrujući, ljudski podsetnik koliko izlasci znače ljudima. Naravno, sve se to dešavalo usredgašenja britanskih klubova u do tada neviđenim razmerama, jer su njihovu ulogu u društvu u sve većoj meri zanemarili „novokapitalisti“ koji moraju da budu u krevetu pre jedanaest.

Više od svega, međutim, predivno je bilo neprestano biti okružen ljudima koji se provode kao nikad u životu, potvrdivši moje uverenje koliko su žurke sastavni deo savremenog života u Velikoj Britaniji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu