Zabava

​Metal Gear za početnike: Snejk je najopasniji komandos na svetu

Pre svega – da ne dođe do zabune – ovo nije jedan od onih tekstova gde ja znam sve živo o Metal Gear serijalu pa onda objašnjavam vama koji ne znate. Ja sam taj početnik. Pre Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a (prva stvar koja upada u oči je predugačak naslov) nisam nikada igrao ni jedan jedini Metal Gear naslov. Verovatno zato što nikad nisam imao neku ozbiljniju konzolu. Doduše, da ne ispadne da sam slagao, blago se sećam da mi je ortak u osnovnoj na kompu pokazivao neku igru sa nekim likom koji jeste izgledao kao Snejk, protagonista Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a (MGSV:TPP) i čini mi se da je jeo neke zmije ili da su ga jurili neki krokodili ili oba. Ali opet, u poslednje vreme toliko igram MGSV:TPP da sam to možda sanjao i izmislio.

Dakle, o Metal Gear-u donedavno nisam znao skoro ništa sem nekih osnova koje i većina ljudi zna. Taj Snejk je otprilike najopasniji komandos na svetu, često upada u sukobe sa svim mogućim stvarnim i fikcionalnim vojnim silama na planeti i svi ga oslovljavaju sa Šefe. U ovoj konkretnoj igri ima jednu veštačku ruku (umesto prave) i nekakav rog koji mu viri iz čela. Koliko sam skapirao, te povrede je zadobio poslednji put kada je spasavao svet. Još dve stvari koje skoro svako zna o Metal Gear-u su to da je to serijal sa dugačkom i prilično kompleksnom pričom, kao i to da su Metal Gear igre obično jako, jako čudne. Čudne na onaj specifično japanski način. Primera radi, možda i najupečatljiviji Snejkov gedžet za šunjanje je najobičnija kutija u koju on može da se zatvori da ga neprijateljski vojnici ne bi primetili. Meni je iskreno bilo neobično kako se niko toga ranije nije setio jer stvarno deluje kao dobra idejaKada sam počeo igru jedan Snejkov prijatelj me je samog poslao u jednu vojnu bazu da oslobodim njihovog zajedničkog prijatelja koga su zarobili Rusi (igra se dešava tokom Sovjetskog rata u Avganistanu), objasnivši mi da Snejk mora sam da se ušunja unutra pored mnogo crvenoarmejaca i spasi svog prijatelja jer je on (Snejk) „legenda na bojnom polju“. Lično, to mi baš i nije delovao kao dovoljno dobar razlog da sa mnom ne pošalju, recimo, još 5-6 ljudi da mi pomognu, ali nećemo cepidlačiti. Uostalom, jako brzo sam shvatio da dobar deo narativa u igri počiva baš na tome da je Snejk nekakav moderan Herkul među vojnicima. Ili prosto – najjači lik.

Iako nisam znao ništa o Metal Gear mitologiji, likovima i ostalom igra mi je brzo i elegantno objasnila da Snejk ima dva pomenuta najbliža saradnika, od kojih jedan malo tripuje da je Tom Kruz iz Top Gun-a, a drugi mnogo tripuje da je kauboj. Ne zezam se. Jaše konja, ima revolver. Ozbiljan trip. U svakom slučaju, oni pokušavaju da naprave privatnu vojnu kompaniju. Ali ne neku zlu, kao Blackwater, to jest Xe, to jest Academi, ili kako se već danas zovu. Ne, oni prave svoju privatnu vojsku koja se zalaže za plemenite ciljeve od kojih skoro nijedan nije sasvim jasan, ali nema veze. Jedino što jeste jasno je da ta privatna vojska po imenu Diamond Dogs (loženje na Bouvija, pokoj mu duši, je primetno i na raznim drugim mestima u igri) želi da se osveti nekoj zloj organizaciji koja spletom događaja kontroliše vladu SAD-a i jedini način da steknu resurse za tu osvetu je da rade plaćeničke poslove po Avganistanu i Africi. Ok, i dalje mogu da ih vidim kao pozitivce i kapiram zašto to rade. Međutim, u nekom trenutku se ispostavi da se oni svete tim zlikovcima zato što su im ti zlikovci – pazite sad ovo – devet godina ranije osujetili identičan pokušaj formiranja privatne vojske. Tada je mnogo toga prestalo da mi bude jasno, ali sam shvatio da ako budem skakao do Metal Gear Wiki-ja svaki put kad mi nešto ne bude jasno, čitaću u meri kao da sam uzeo neki ruski klasik pa sam od toga odustao.

Istini na volju, jesam otvorio taj Wiki u trenutku kada me zanimalo ko je jeziva riba u ludačkoj košulji koja vozi džinovskog čovekolikog robota i njime me usred peščane oluje spašava on naoružanih zombi vojnika koji imaju sposobnost telepromptovanja. Iskucavši ovu prethodnu rečenicu shvatio sam da ona može poslužiti kao dobar siže cele ove igre. Sve je jako ludo. Berete neke „medicinske“ biljke za vaše vojnike u bazi. „Regrutujete“ vojnike za privatnu vojsku tako što neprijateljske vojnike uspavate ili onesvestite i zakačite za mini leteći balon koji ih dopremi kod vas u bazu i onda oni rade za vas. Puštate struju iz te veštačke ruke. Sve deluje kao neki otkačeni anime.

Ali stvar je u tome što je ova igra istovremeno i izuzetno ozbiljna. Generalno slabo igram stealth igre jer su mi prevelik stres, ali sa Assassins Creed-om nemam takvih problema. To je zato što u Assassins Creed-u, ruku na srce, morate da se potrudite da vas primete. Tamo je suviše lako, stražari su suviše glupi. Ako vas i primete jednom čim nestanete pomoću dimne bombe zaborave da su vas ikada videli i vrate se redovnim aktivnostima koje uglavnom podrazumevaju stajanje na mestima pored kojih se lako šunja ili eventualno odvajanje od ostatka grupe radi lakše likvidacije.

U Metal Gear-u je situacija potpuno drugačija. Vojnici patroliraju bazama na nekako normalan način. Na kulama stražarnicama stoje stražari i reflektori. Stražari komuniciraju međusobno radiom, koordinišu se međusobno, traže podršku iz drugih okolnih baza ako im niste uništili komunikacionu opremu…Ukratko, ponašaju se kao prava pravcata organizovana vojska. Ispod svog tog Metal Gear ludila leži prilično odlična ratna igra uz koju sam prvi put zapravo i zavoleo da se šunjam pored neprijateljskih vojnika. Iako nikad nisam preterano voleo ni Splinter Cell, ima nečeg zadovoljavajućeg u tome da uđete u neprijateljsku bazu, spasete nekoga iz nje ili ukradete neke tajne planove i izađete iz baze tako da niko ne primeti da ste u njoj bili. Takav tip zabave čoveku ne može da pruži neki Call of Duty jer u Call of Duty-ju imate osećaj da su vas samo poslali da pobijete sve strance koji su se u datom trenutku zamerili ljudima za koje radite, a u Metal Gear-u imate osećaj da su vas poslali na zadatak, a da je na vama da li ćete da glumite Ramba (što je ovde zapravo dosta teži put) ili ćete biti diskretni.

Ukratko ću vam opisati kako je to izgledalo kada su mene, početnika, tokom prve prvcate misije primetili sovjetski vojnici. Šunjao sam se po selu, kao pazeći da ostanem skriven. Međutim, u jednom trenutku me je jedan vojnik čuo jer sam zgazio neku metalnu kantu, pogledao iza ćoška, video me, odmah javio celoj bazi i zapucao. U tom trenutku, dvadesetak okolnih vojnika počinje da trči na borbene položaje, fiksirane mitraljeze i minobacače, čuje se alarm-sirena, neko od vojnika lansira signalnu raketu u vazduh da bi me lakše videli jer je noć. Počinju da me osvetljavaju baterijskim lampama sa jedno 5-6 mesta i već javljaju svom štabu da su pod napadom, na šta im ovi odgovaraju slanjem kamiona punog vojnika u pomoć. Nije mi ostalo ništa drugo do da prosto izneverujem, pobegnem, pokušam da se sakrijem u tu vražiju kutiju i zovem svoj helikopter da me spase. Mislim da sam zavoleo ovu igru u tih desetak sekundi. Zbog toga je i dalje igram. Iako mi i dalje nije najjasnije šta se u tačno u igri dešava – dešava se na sjajan način.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh