Zabava

​Priče iza prvih tagovanih Fejsbuk fotki ljudi iz VICE Srbija

Fotografija: Flickr korisnik Tony

Fejsbuk naprosto obožava da nas vraća u prošlost. Skoro svakoga dana, hteli mi to ili ne, prva stvar koju vidimo na našem njuz fidu najpopularnije društvene mreže je baš to: fotografija koja pokazuje gde si bio i šta si radio pre 2,3,4 godine.

Reakcije na ovaj virtuelni vremeplov su mi različite. Ponekad se obradujem jer sam unazad u prošlost imala deset kilograma više, ponekad se rastužim jer drugaricu sa fotke nisam videla tri godine zbog njenog preseljenja u Ameriku, a desi se i po neki glupavi pejzaž koji ne mogu ni da prepoznam ili fotografija cipela i čarapa koje sam uspešno uparila tog dana. Elem, sva ova oruđa Cukerbergovog sveta su tu da nas podsete koliko smo mi zapravo dugo na ovoj mreži i kako su naši elektronski identiteti stasavali i menjali se, zajedno sa nama. Pa tako, svaka fotografija od pre godinu dana ne pokazuje ništa iznenađujuće: sve je tu na svom mestu, zgodni smo, lepi, bez bubuljica i već smo naštrebali svoje omiljene poze za fotografisanje i onu lepšu stranu lica.

Ali, usudite se i skrolujte do svoje prve tagovane fotografije na Fejsbuku. Kažiprst će vam se verovatno ukočiti od motanja, ali videćete, vredno je žrtve. Sadržaj će pre svega biti zanimljiv jer se fotka uglavnom tu nije našla vašom odlukom, već tuđom, a pre pet, šest godina smo daleko manje marili i za lajk, i za celu ikonografiju predstave.

Zamolili smo ljude u VICE Srbija da nam otkriju parče svojih prošlih života i ispričaju priče o prvim onlajn hodanjima po pisti, koja uglavnom nisu bila tako slavna (četiri lajka su wow), spretna i previše kul.

PETRA ŽIVIĆ, novinarka


Mislim da je ovo leto 2009. ili kraj leta. Fotka je nastala negde oko tri ujutru u Knjaževcu. To je leto nakon prve godine faksa, kad smo se svi, koji smo otišli na fakultete, vratili da provedemo leto kod kuće. Bili su to sjajni dani – niko nije razmišljao ni o čemu, sve se svodilo na blejanje na bazenu preko dana i blejanje u gradu noću. Mislim da je ova fotka nastala jedne jako duge i dosadne večeri, kad je već bilo vreme da se spakuju prnje i povratku studentskom životu. Da se ne bavimo sada time zašto je ova fotografija očigledno zelena i mutna. Možda samo zato što je 2009. godina.

MILKO BABIĆ, asistent produkcije



Moja prva tagovana fotka zabeležena je prvog septembra 2008. mada je slika od mnogo ranije, tipa 2002. Prilično sam siguran da je ovo bilo na slavi kod drugara Riste osmog novembra, ako ne grešim, na njegovoj porodičnoj slavi.

Nas četvoro smo ekipa iz klupe. Sve četiri godine u Grafičkoj školi smo sedeli zajedno. Družimo se i danas ali nažalost ne toliko intezivno kao pre, mada smo u svakodnevnom kontaktu. Ristina slava je popularna i dalje između ostalog jer njegova keva pravi najbolje slane torte na svetu. Deluje kao da sam jako zadovoljan i srećan ovde bez obzira na očigledno kretensku frizuru.

MAGDA JANJIĆ, urednica



Ovo je bilo 2008. kod pokojne babe i dede na Besnom Foku. Osim očiglednog, ova fotografija mi govori i to da više nikada ne treba da eksperimentišem i farbam se u braon, crno ili koja je već ovo boja kose. Ovo desno je moja sestra koja je tada ponela i foto aparat. A slike je napravio moj sin koji je tada imao četiri godine. Jadno dete. U pozadini se vide cvetne tapete kojima smo se tada smejale, a sada bih vrlo rado imala te tapete u stanu. Baba i deda su umrli jedno za drugim prošle godine. Iako izgledamo kao budale na ovoj slici, sada sam nostalgična i vrlo dobro mogu da se setim tog dana i supe sa rezancima i sina koji drži za njega preveliki aparat i umire od sreće jer nas fotografiše dok se nas dve kreveljimo.

Galeb Nikačević, urednik

Ovo je neko veče 2010. godine u klubu Tjub. Fotkao nas je Potežica u trenutku kada smo bili razvaljeni. To veče smo se Vanja i ja upoznali. I od tada smo najbolji prijatelji.

IVA PARAĐANIN, novinarka



Sećam se ovog leta odlično, iako je bilo pre osam godina. Završila sam srednju i uspešno se upisala na faks. Pošto sam iz Jagodine, Palma nas je čoporativno poslao na besplatno more u Buljarice. Išla je cela gimnazija i to je poslednji trenutak kada smo svi bili na okupu. Spavali smo u nekim bungalovima, po nas dvadeset u sobi i jeli smo vojnički pasulj i poparu, ali nam to uopšte nije smetalo. Po ceo dan smo se izležavali na plaži i pili pivo. Na fotografiji je nas sedam drugarica iz odeljenja koje smo se najviše družile i imale neku vrstu ženskog klana. Nešto kao Mean girls. Verovali ili ne, iako je sedam polugolih riba na fotki ukupan zbir lajkova je dva. Lepa i naivna vremena, rado bih se vratila na još jedan bezbrižni buć u more.

DANIEL BUKUMIROVIĆ, glavni urednik


Ova fotka zapravo nema nikakve veze sa mnom. Moj drug je okačio sliku sa vrha Alpa gde je bio i tagovao nas 26. Ni pre, ni posle toga nisam bio na Alpima.

KATARINA PETROVIĆ, producentkinja



Evo je. Baš sam se pitala na koji blam ću naleteti. Ovo je fotka iz nekog kluba u Kejp Taunu, 2008. (mada mislim da sam Fejsbuk otvorila ’07 tako da sam neki blam sigurno vec uklonila ranije). Tamo sam živela tokom svojih formativnih, tinejdžerskih godina, a ovo pored mene su Brett i Lucien (vidi mu se samo brada jer je jako visok), moji drugari iz tog perioda. Kad smo bili klinci bili smo pravi „coffin kids“ – Brett je bio verovatno najveći fan Smiths-a, Lucien Sisters-a, a ja sam se ložila na Blixu i Niveka Ogrea. Ovo je fotka kada sam se deset godina kasnije vratila u Kejp Taun na par nedelja.

NIKOLA MOMČILOVIĆ, reditelj



Fotka je nastala u Opatiji, juna 2008. godine. Na fotki smo kolega Nikola i ja, slikala nas je Maša. Spomen ploča ispred koje poziramo, smešeći se glupavo, nalazi se na na zidu kafića u Opatiji, u koji smo seli slučajno, u minutima odmora od klasičnog turizma. Zanimljivo mi je to da je fotka okačena tri meseca posle slikanja, i da nema nijedan lajk, ali da ima gomilu komentara vezanih za opijate i naše osmehe. Žao mi je što sam u međuvremenu izgubio kačket citroen kluba Hrvatske, koji mi, priznajem, odvratno stoji, ali sam ga iz nekog razloga mnogo voleo. Inače, te godine sam provalio da na more treba ići dva puta van sezone, u junu i u septembru, jer nema gužve i sve je jeftinije.

LAZARA MARINKOVIĆ, novinarka


Srećom po mene, ubila sam svoj stari Fejsbuk pre nekih godinu dana u naletu mentalne iscrpljenosti, pomračenja uma i očaja koji se tu nakupljao i taložio od 2008. godine, zajedno sa gomilom bespotrebnih kontakata, suvišnih lajkovanih pejdžova i bespotrebno enormne količine protraćenog vremena na efemerne stvari i ljude. Muka me je naterala da se pre nekih mesec dana vratim na FB, ali sam strateški odlučila da lepo krenem ispočetka, fresh start. Zato je moja doslovno prva tagovana fotka ova fotomontaža sa početka ove godine, na njoj smo moj dragi kolega i partner Stefan i ja.

Radili smo priču o misteriji izbrisanog tvita sa naloga Grada Beograda, ja sam kao zaludni Molder zapela da rešim taj slučaj jer sam znala da je istina zaista tamo negde. Želim samo da istaknem da smo slučaj nešto kasnije uspešno rešili i otkrili daistina zapravo nije tamo negde, već je u metapodacima mejl notifikacijakoji ostaju kao neizbrisivi tragovi aktivnosti na internetima. Najzad neka vajda i od tih notifikacija.

A koja je tvoja?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh