Zabava

​“Vinil“ je otrcana, nerealistična, a ipak odlična serija o rokenrolu sedamdesetih

Koliko je umetničkih dela o rokenrolu koja nisu potpuno sramotna, van samog rokenrola, može se izbrojati na dva prsta nehajnog pozdrava salutiranjem. Knjiga Vreme je siledžija Dženifer Egan, koju nisam čitao jer mrzim da čitam o rokenrolu iako moji pametni prijatelji kažu da je sjajna, i strip Ljubav i rakete. Sve drugo, svaki drugi strip, film i roman o roku ne samo da je plesanje o arhitekturi, već klišetizirano “ plesanje o arhitekturi„. Velvet Goldmine, iako ga neki vole, i dalje je mnogo poznatiji po saundtreku. Lično, na primer, volim Fantom raja (Phantom of Paradise), ali on više govori o tome kako je biti čudan nego o samoj rok muzici. Repo Man, verovatno najbolji rok film svih vremena, nije čak ni o roku; pre će biti da je o transcendenciji i smrti. Ne, ukoliko niste ubedili sebe da vam se sviđa, ne znam, film The Doors, morate priznati da se rok, adolescentska budalaština, najveličanstvenija budalaština koja postoji, ne prenosi dobro u druge medije. Ali, oprosti nam Bože na nebesima, matori i oni koji matore ne prestaju da pokušavaju.

Vinil, nova fantazmagorija HBO-a o teškim drogama i šašavim zulufima, delo Martina Skorsezija i Mika „bivši dečko Marijane Fejtful“ Džegera, mnogo je bolja nego što bi smela da bude. Ne mogu da govorim o samom kvalitetu režije. Moje gledanje TV serija uglavnom se svodi na The Expanse, Rika i Mortija i Novu devojku (New Girl) koji idu negde u pozadini dok na svom telefonu igram Warhammer 40K. Televizijski kritičari od sajta Vulture do dnevnog lista Vašington post tvrde da je rad kamerom na Vinilu vrlo dobar i verujem im. Navodno je to Skorsezeov najbolji filmski uradak još od Dvostruke igre (The Departed). Kao neko ko voli čak i „Bostonski opus“ Bena Afleka i tu jednu pesmuDropkick Murphys, složiću se da je to zabavan filmčić, tako da je to onda logično jedna prilično velika pohvala.

Što se tiče uspeha Vinila u dočaravanju onoga što se na filmu ne da dočarati, a to je kako izgleda prepustiti se muzici i drogama, rekao bih da mu je ocena jaka četvorka. Lakše ćete uživati u seriji ako nikad niste probali droge ili gledali bend uživo, ili ako produkciju doživite kao neku vrstu magičnog realizma. Neću da se hvalim, ali ja jesam uzimao droge i gledao bendove uživo, tako da sam se odlučio za ovo potonje.

Pročitajte i: Bio sam statista u seriji „Igra prestola

U uvodnoj sceni, „čovek iz izdavačke kuće“ Riči Finestra (donekle, mada ne do kraja, zasnovan na Martiju Tauu , u do kraja izvrsnom tumačenu Bobija Kanavalea) sedi u svojim kolima u Sohu i kupuje koku. Dvesta osamdeset dolara deluje previše za sedam grama 1973. godine, ali budući da tad još nisam bio ni iskra u očevom oku, filmadžije sigurno bolje znaju o čemu govore. Riči otkida svoj retrovizor da na njemu izvuče crte, uz pomoć detektivove vizit-karte koja mora da je napravljena od ojačanog kartona. Pretpostavljam da to bolje izgleda na filmu nego koristiti kožicu između vašeg palca i kažiprsta kao što bi to uradila svaka normalna osoba.

Nakon što ušmrka ogromnu crtu od koje počne da se ponaša kako se ljudi ponašaju na filmu koji se dešava sedamdesetih nakon što ušmrkaju crtu (i, molim vas, ni ne pominjite mi onu glupost sa utrljavanjem koke u desni), pored njegovih kola protrči reka razuzdanih rokera na putu do obližnjeg Merser Arts centra, a on ih sledi. Reč „pank“ ispisana je sprejom po hodniku i, iako se sve to dešava nekoliko godina pre nego što se prvi put pojavio Punk Magazine a izraz je koristilo svega nekoliko novinara koji su pisali za Creem Magazine, prihvatam. I nemojmo da zalazimo u moje prilično čvrsto verovanje da nijedan ljubitelj njujorške muzike između 1967. i 1983. godine nije trčao nigde sem od policije ili možda u kupatilo kad su se pilule dale na zlo. Bilo je čudno gledati kako tvorac filma Idiotska noć (After Hours) ima viziju Njujorka koja je toliko otrcana i nekul da se kod njega mladi ljudi kreću brzinom većom od nadrogiranog klaćenja.

Pominjem sve ovo što se dešava u prvih 15 minuta i nije mnogo bitno zato što ćete, ako ste poput mene, zbog ovih upadljivih nedoslednosti u kombinaciji sa par rogobatnih dijaloga verovatno neophodnih za karakterizaciju, možda dobiti želju da prestanete da gledate. Nemojte. Postaje bolje. Ili to ili sam ja postao lošiji. A i to je u redu; ionako ne upražnjavam umetnost da bih bio bolji čovek.

Osnovni zaplet svodi se na Ričijev pokušaj da spase svoju muzičku izdavačku kuću, prvo finansijski a posle i duhovno. Nakon što postane većinski vlasnik sada već ozbiljno nekul klasične etikete, nada se da će zaraditi od prodaje kuće nemačkom konglomeratu Poligramu, što zavisi od toga da li će on i njegovi partneri (Rej Romano kao Zek Jankovič, konzistentno najkvalitetniji momenat u seriji i Maks Kasela kao Džuli Silver) uspeti da sakriju finansijske neregularnosti i nateraju Cepeline da potpišu za njih. Glumci su sjajno uspeli da dočaraju koliko ovi zapravo niski filmski ulozi znače život i smrt protagonistima.

Rej Romano. Foto: Macall B. Polay/courtesy of HBO

Imate još nekoliko glavnih podzapleta, uključujući sekretaricu (Džuno Templ) koja pokušava da uznapreduje do A&R službe tako što će dovesti bend iz predpankerskog perioda, čijeg pevača glumi Mikov sin Džejms Džeger; Ričijeva supruga Devon (Olivija Vajld kao čudo ljubavi i nezadovoljstva); i komičar poganog jezika Endrju „Dajs“ Klej kao Frenk „Bak“ Rodžers, groteskni vlasnik radio stanice kome se zamerio Doni Ozmond. Tamnoputi likovi u seriji uglavnom su prikazani kao sveci, ljubitelji fanka i soula sa saundtrekova i žrtve nesvesnog rasizma glavnih likova. Tu je čak i neprijatni kompliment izrađenog bluzera Lestera Grajmsa (Ato Esando), Ričiju ispričan kroz flešbek: „Jesi li siguran da ti nisi crnac?“ Uzdržaću se od suda o ovom aspketu još nekoliko epizoda. Želim da verujem da Vinil u budućnosti neće biti tako otrcan.

Vinil naizgled govori o rok muzici. U tom pogledu funkcioniše bolje od većine sličnih pokušaja. Saundtrek je dobar, fina je mešavina starog R&B-a i ponovo snimljenih predpankerskih standarda, i, Bogu hvala, gotovo da uopšte nema montažnih sekvenci uz „Gimme Shelter“. Ali serija zapravo blista kao visokobudžetni moralitet. Imena kao što su ABBA ili Suicide funkcionišu manje kao tačke zapleta a više kao totemski znaci kraj puta. Gledalac sam za sebe mora da odluči da li će uživati u hagiografiji, čak i ako se radi o muzici koja bi trebalo da odbacuje takva osećanja, sa Ričijem Finestrom nalik Zeligu kome je dodeljena potpuno sebična pozicija. Kad se on, međutim, uzdigne, poput Hrista, bukvalno iz ruševina, na kraju prve epizode, teško je ne biti istinski potresen. Sve je samo totalna jebena budalaština, ali mi se dopada.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh