Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника усвојен је у петак у Скупштини Србије. Неколико дана раније, судија Елен Хелер, која је предводила делегацију Светске јеврејске организације за реституцију (WЈРО), подсетила је приликом посете нашој земљи да је, од 46 европских земаља потписница Терезинске декларације из 2009, једино Србија донела овакав закон. Ова декларација није обавезујућег карактера, али подстиче земље да реше питање јеврејске имовине одузете током Другог светског рата и даје основна упутства и смернице како би оно могло бити регулисано.

Наша земља има већ два закона о враћању имовине – један који регулише реституцију црквама и верским заједницама и други, који се односи на такозвану општу реституцију. Сличне законе има и већина европских земаља које су прошле кроз процес национализације и конфискације. У петак усвојен закон, како је образложено и у његовим одредбама, представља израз саосећања и разумевања за велико страдање Јевреја током Другог светског рата на територији наше земље, која је у то време била под окупацијом.

Имовина одузета током холокауста, прво уредбама немачких окупаторских власти, али и уредбама које је доносила квислиншка влада Милана Недића, враћа се јеврејским општинама као израз солидарности. Закон се односи на период од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године. Период у којем је српски народ доживео велика страдања, али и када је српска престоница Београд, прва од свих главних градова Европе, понела језиви нацистички назив „Judenfrеi” – очишћен од Јевреја. У тим мрачним годинама, у логорима смрти, на ратиштима и стратиштима, страдале су читаве јеврејске породице, па и читаве заједнице.

Више од 80 одсто јеврејске популације страдало је у холокаусту. У Шапцу, на пример, више не постоји јеврејска заједница. А баш тај град одабрао је као своје место становања пољски Јеврејин лекар Аврам Винавер (1862–1915). Он је донео први рендген-апарат у Србију, као што је и потомак чувене београдске породице Були, Хуго (1875, Београд – 1942, Сајмиште), у нашу земљу донео прву фудбалску лопту и тако стао на сам почетак историје рађања „фудбалске нације”. Аврам Винавер преминуо је у Првом светском рату као резервни санитетски мајор, а наредио је да га сахране у заједничкој кречани, са осталим саборцима. Из мале, али врло активне шабачке јеврејске заједнице потичу и два писца које данас стављамо у сам врх српске књижевности: Станислав Винавер (1891–1955), син доктора Аврама, који је као и отац био у редовима српске војске у Првом светском рату, и Оскар Давичо (1909–1989), рођени Шапчанин. Према попису из 1940. године, у Шапцу су живела 83 Јеврејина. На оном из 1961. године, више нема ниједног.

После усвајања Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника, јеврејске општине на чијим се територијама налази ова имовина имају три године за прикупљање документације и подношење захтева Агенцији за реституцију. Спискови имовине, дакле, тек треба да почну да пристижу, али оно што се засигурно зна јесте да уметнички предмети, од којих се за неке зна да су данас део колекције Народног музеја, на пример, неће бити предмет повраћаја. Њихово враћање јеврејској заједници, али пре тога и прецизан попис, затражила је, између осталог, и Светска јеврејска организација за реституцију. Ипак, став владе, као и Агенције за реституцију, јесте да ти предмети остану у националним институцијама културе. Тако ће се вредна уметничка колекција Ериха Шломовића (1915–1942), у којој се налазе дела Пикаса, Реноара, Матиса, и даље чувати у Народном музеју. Као што до даљег у Народној библиотеци Србије остаје и 796 књига чувеног издавача Геце Кона (1873–1941), чија је читава породица страдала у холокаусту. У Врњачкој Бањи, где су се склонили, ухапшени су и одатле одведени у логор Сајмиште. Гецина супруга, ћерке, унучад и зет Фрањо Бах убијени су у Јабуци код Панчева, док је његова судбина остала неразјашњена. Нагађа се да ли је одведен на непознату локацију и стрељан или је у мукама умро у затвору у Грацу. Како год било, и он је поделио страшну судбину своје породице. Књиге издавачке куће Геце Кона конфисковане су и пренете у Националну библиотеку Аустрије, а одатле у друге библиотеке у Берлину, Минхену, Лајпцигу… Враћених 796 књига, које су 2011. године стигле из Лајпцига у нашу националну библиотеку, само су мали део онога што је изнесено из окупиране Србије.

Ерих Шломовић у смрт је отишао из логора Сајмиште, као и његов отац и брат, и није имао потомака. Држава Србија већ је водила парнице с наследницима који су тражили да им припадну дела из колекције Шломовић, а у процесу у којем су потражиоци били израелски држављани Анат Пијаменте и Јарон Блох пресуђено је у корист државе. Тадашња директорка Народног музеја Татјана Цвјетићанин својевремено је за „Политику” објаснила да не постоји никакав уговор између дародавца и Народног музеја, али постоји писмо које је оставио др Иван Рибар, у којем се потврђује жеља Ериха Шломовића и намера његове мајке да се дела оставе Народном музеју.

Синагога Бет Израел (Фото Ел мундо сефарад)

Београдске синагоге Пет синагога које су постојале у Београду уочи Другог светског рата, иако су претрпеле оштећења, ипак су највећим делом очуване сачекале ослобођење 1945. године. Стара сефардска синагога, Ел кал вјеж, која се налазила у данашњој Улици Високог Стевана на доњем Дорћолу, срушена је непосредно по завршетку рата, 1945. године, по наредби нових власти и на њеном месту данас се налази бетонирано кошаркашко игралиште. Синагога Бет Израел, за коју је камен темељац поставио краљ Петар Први Карађорђевић 1907. године, остала је само на фотографијама, које приказују необичну и веома лепу зграду, једину у Београду грађену у маварском стилу. Оштећена је за време шестоаприлског бомбардовања 1941. године, а део је страдао и у пожару 1944, приликом повлачења Немаца. Срушена је 1949. године, после доношења решења о експропријацији, и на њеном месту данас се налази „Галерија фресака”. Срушена је и земунска сефардска синагога, која се налазила у данашњој Дубровачкој улици, а која је оштећења претрпела у савезничком бомбардовању 1944. године. Друга земунска синагога, ашкенаска, 1962. године прешла је у општинско власништво и од тада је била прво дискотека, а данас је ресторан. Ова синагога је предмет реституције. Једина активна јеврејска богомоља данас је синагога Сукат шалом, у Улици Маршала Бирјузова, која је свечано освећена 1926. године.