Provodi svoje radne dane pretražujući internet, kao ovaj tip. Fotografija sa Flickr naloga Sean MacEntee

Pre nekoliko godina sam čula priču o jednom momku – nazovimo ga Stiv – koji je početkom devedesetih radio u jednom velikom hotelu kao računovođa. Posao mu je bio da sabere sve različita primanja hotela, iz soba, posluge po sobama, prodavnice suvenira, i tako dalje, i sastavi ih u jedan veliki izveštaj za upravu hotela. Podaci su stizali iz različitih izvora, a ranih devedesetih, kada kompjuteri nisu bili toliko sofisticirani kao danas, bio je potreban čovek da sredi ovakve stvari u čist, jasan izveštaj.

Naravno, to je bilo veoma dosadno. I tako je Stiv jednog dana dobio ideju da napiše program koji će prihode iz različitih izvora prevesti u jedan zajednički format i automatski sastavljati izveštaj. Kaže da mu je za to bilo potrebno tri meseca, uz korišćenje programskog jezika koji se zove BEJZIK, ali na kraju je uspeo da usmeri unos podataka u jedinstvenu Eksel tabelu.

„To mi je gotovo u potpunosti automatizovalo dnevna zaduženja, uz pomoć tri pritiska na dugmiće tastature“, napisao je na Reditu. Stiv kaže da se šlepao preko tog programa nekih godinu dana, a pošto je imao toliko slobodnog vremena, bio je u mogućnosti da pomaže drugim odeljenjima da rešavaju svoje probleme s kompjuterima. Kada mu je konačno dosadilo da prima platu za posao koji je obavljao njegov kompjuterski algoritam, Stiv je da otkaz. Umesto da svom šefu dve nedelje unapred kaže da odlazi, on mu je samo predao program i instrukcije za njega, dodajući da je već sebi našao „zamenu“.

Ovakve priče su nekada bile izuzetak, ali danas ima malo poslova, ako ih uopšte ima, koji ne bi mogli da se automatizuju na sličan način. Kompanije već decenijama rade na projektima automatizacije, a mi smo na to na neki način gadljivi; naš identitet određuje ono čime se bavimo, i radije bismo zadržali izvor prihoda umesto da nas zameni robot. U isti mah, mnogima od nas je na poslu dosadno. Punih 70 posto zaposlenih na svom radnom mestu „je odsutno“, prema rezultatima Galupovog istraživanja kojim su ispitivana radna mesta od 2010. do 2012 godine. Od te grupe, 18 posto njih je otišlo toliko daleko da su rekli „da uopšte nisu prisutni“ na svom radnom mestu, što znači da ne samo da je prestalo da im bude stalo do sopstvenog posla, već da zbog njih trpi i produktivnost drugih.

Čak i kod poslova iz snova postoji zdrava doza dosade – zbog čega imućniji ljudi upošljavaju asistente da umesto njih obavljaju gluposti. I kada bi mogao da preneseš taj rad na kompjuterski program, a da zadržiš platu i uvećaš produktivnost, zašto to ne bi i učinio?

Oni koji su to učinili daju uverljive argumente u korist automatizacije. Arona Rodžersa je jedna velika kompanija 2010. godine zaposlila kao operatera mreže. Posao mu je bio da sedi ispred zida ekrana, nadgleda sisteme i stara se za to da sve teče glatko. Kada nešto ne bi bilo u redu, Rodžers je trebalo da lično reši problem, ili da pozove nadležne članove ekipe. Kada nije buljio u ekrane, bio je odgovoran za arhiviranje, restartovanje servera, pravljenje bekapa, i za jedan zaista užasan zadatak koji je uključivao upoređivanje dva ekstremno dugačka izveštaja, i traženje razlika u podacima. „Na svakih 1000 redova podataka, našao bih oko pet grešaka, a izveštaji su umeli da budu dugački i na desetine hiljada redova“, kaže mi Rodžers. „Kao što možeš da zamisliš, veoma brzo je postalo užasno dosadno“.

Postalo je još gore kada su Rodžersa 2011. godine prebacili u noćnu smenu, gde je imao iste te zadatke, ali ih je obavljao po celu noć. „Tada sam zaista počeo da razmišljam o tome da naučim kako se automatizuje“, rekao mi je. Na državnom koledžu je imao samo jedno predavanje kodiranja, ali pomisio je, Zašto ne bih pokušao?

Pročitajte i: „Svaki posao može biti žrtva robotske revolucije, čak i vaš“

U početku se pozabavio jednostavnim, rutinskim zadacima. Kompanija je odredila komplet dokumenata koje je trabalo arhivirati na kraju svakog radnog dana, i umesto da to radi ručno, on je počeo da koristi programski jezik pod nazivom Paueršel i to obavlja automatski. I funkcionisalo je. Posle toga je počeo više da se bavi programiranjem i naučio da automatizuje i svoje druge radne zadatke, uključujući i onaj sa upoređivanjem dve baze podataka.

Nakon godinu dana, pokazao je svom timu šta je napravio, čime je potpuno eliminisao potrebu za noćnom smenom. Do kraja 2012, Rodžersovi programi su potpuno ukinuli potrebu za operaterima mreže; u firmi je unapređen u inženjera sistema, što je tehničkiji, analitičkiji posao.

Ovakvi slučajevi su češći na tehnološkim radnim mestima, gde je verovatnije da zaposleni znaju kako da napišu program, i čiji zadaci češće uključuju podatke, tabele i brojeve. Ali i kreativna zanimanja su počela da bivaju automatizovana.

Uzmimo za primer Fila Parkera, ekonomistu koji je usavršio proces automatizovanog pisanja knjiga. Parker mi je rekao da je razvio algoritme za pisanje uglavnom da bi povećao produktivnost, jer je za pisanje naučne knjige potrebno mnogo vremena i novca. „Ideja nije bila da preskočim dosadni deo pisanja knjige, ali to je možda pozitivan efekat tog procesa“, kaže on. Sada je Parker „autor“ hiljada naučnih knjiga– u rasponu od lekarskog priručnika za Klajnfelterov sindrom, do Ogleda o prtljagu i skladištenju u svetu od 2007. do 2012– za koje kaže da mu treba 20 minuta da ih „napiše“ i rediguje.