Novosti online

​Како да заштитимо децу од деце

Данас би, да је жив, Алекса Јанковић био матурант, планирао би који и какав факултет да упише. Али, он се пре пет година одлучио на трагични корак, скочивши са зграде након вишемесечног малтретирања групе старијих ученика ОШ „Сретен Младеновић Мика” у Нишу. Алекса је временом постао синоним за жртву вршњачког насиља, а његови родитељи бију битку да у скупштинску процедуру уђе иницијатива за доношење „Алексиног закона”. Тај закон би требало да допуни пропусте у Закону о основама система образовања и васпитања и Закона о заштити права детета.

Алексу су 2011. године током неколико месеци насилници претукли више пута, претили му, вређали га, а на његове вапаје нико није марио. „Алексиним законом” иницијатори желе да промене постојеће законе како би се драстичније кажњавали насилници вршњаци, али и родитељи и школе који не реагују на насиље. Новина је да би се хитно суспендовао насилник из школе до 30 дана, родитељи насилника који се не одазивају на позиве школе били би новчано кажњени са 100.000 динара а у најтежим случајевима непријављивања насиља, какав је био Алексин, постојала би и могућност давања отказа наставницима и директорима и губитак лиценце.

Срђан Вербић, министар просвете, науке и технолошког развоја сматра да у Србији постоје закони којима се регулише проблем вршњачког насиља, али да нема довољно капацитета за њихово спровођење. „Нама су потребни људи, мораћемо да оснажимо службе које се тиме баве у школи ”, рекао је недавно Вербић.

Од школске 2010–2011. године обавеза сваке школе и вртића је да имају тим за превенцију насиља који је део унутрашње мреже за превенцију и интервенцију, а чији чланови су, поред директора, психолога и педагога, и учитељи и наставници. Тим има обавезу да на крају школске године поднесе извештај о томе шта је радио, колико је пута интервенисао и каква је ситуација са насиљем. Тим има и обавезу да направи процену безбедности у школи која се не односи само на физичку безбедност, већ и на различите облике насилног понашања, на различите мере које је школа предузела да се то не деси или шта је предузела кад се насиље десило. На основу тога, школа мора направити план активности за наредну годину. Наравно, не може план да буде исти за централне, градске школе у великом граду и приградске и сеоске школе, али у пракси се дешава да многи нису извршили ту обавезу а план су „на папиру” преписали од других школа. И тиме „испунили” обавезу.

Баш зато свакодневица демантује прописе многобројним примерима бруталног иживљавања вршњака над слабијим. Најновији примери, када су у Новом Саду жртву чак терали да пије сопствени урин, а мобилним телефонима то снимали, говори о све већој безобзирности насилника.

Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије, и дугогодишњи координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, сматра да су узроци насилног понашања деце разноврсни.

– Некад је реч о деци која расту у породицама у којима већ постоји насилно понашање било ког облика (вербално/ псовке, вређање, викање, али и физичко насиље), која су научила да се конфликти решавају насилним путем, а некад о онима који немају јасно постављене границе понашања, која нису у стању да одложе задовољавање својих потреба, желе да се истакну на било какав, макар и деструктиван начин међу вршњацима, не знају да контролишу осећања, нарочито бес, немају разумевања за друге, некада нису свесни колико је њихово понашање неприхватљиво – каже Биљана Лајовић за „Политику”.

Због тога је важна породица, јер се кроз породичне односе, ствара основа за понашање детета. Насиље се не сме сакрити, на њега мора да се реагује одмах, а родитељи, без обзира на то о ком нивоу насиља је реч, истог тренутка морају да обавесте. Зашто? Када је реч о првом нивоу насиља и „ситнијим чаркама, грубим речима”, дешава се, уколико изостане реакција и школа не обавести родитеља, без обзира на то да ли говоримо о детету које чини или о ономе које трпи насиље, да се родитељ пита зашто није позван. И он је у праву. Родитељи би требало да буду партнери школи у промени система вредности.

– Резултати најновијих истраживања показују да је 44,2 одсто ученика током последња три месеца доживело барем један од облика насиља. Девојчице и дечаци подједнако трпе облике психичког насиља, као на пример, праћење, претње, уцене а разлике се јављају кад је реч о физичким и директним вербалним нападима – то чешће доживљавају дечаци док се девојчице „индиректно” насилно понашају тако што оговарају, „прозивају”, искључују једна другу из друштва, шире гласине, манипулишу…

На питање, шта урадити ако сте жртва вршњака, наша саговорница одговара:

– Уколико трпе насиље ученици увек треба да се обрате ономе у кога имају поверење. То може да буде било ко из шире и уже породице, то могу да буду и запослени у школи, наставници, одељењски старешина, психолог, педагог… Млади се најчешће обраћају својим пријатељима вршњацима, али, на жалост, они не знају како да им помогну па је зато важно да се обрате некоме ко може да им помогне и заштити их.

Према подацима Министарства унутрашњих послова који су достављени „Политици” у прва два месеца ове године у области малолетничког криминала, пријављено је 627 малолетних учинилаца, а евидентирано је 881 кривично дело или за 9,9 одсто мање у односу на исти период претходне године када је било 978 кривичних дела.

Учешће малолетничког криминала у укупном, смањено је са 6,4 одсто на 5,9. У 2015. години, забележено је смањење малолетничког криминала за око 14,3 одсто у односу на 2014. годину. У структури кривичних дела малолетника, регистровано је мање убистава, крађа, разбојништава и неовлашћеног коришћења туђег возила, а више лакших и тежих повреда, насилничког понашања и изазивања опште опасности. Статистички показатељи из евиденција Министарства унутрашњих послова, за наведени период, показују да је највише кривичних дела против имовине – 78,2 одсто.

—————————————————–

СОС телефон

Од краја 2011. у оквиру Министарства просвете постоји СОС телефон за пријаву насиља у школи који је намењен деци, родитељима и наставницима који желе да пријаве насиље – 0800 200 201. На позив одговарају посебно обучени стручњаци који могу да дају савет и информације, да подрже и помогну. Искуство показује да се најчешће јављају мајке, (нешто више самохране мајке) ученика шестог разреда. Траже помоћ због вршњачког насиља које трпи њихово дете, често се нису ни обраћале некоме у школи и не знају шта би могле да ураде, а понеки нису задовољни реаговањем школе. Само један родитељ је звао да тражи помоћ јер се његово дете насилно понаша и сагледава да би они као родитељи требало обавезно да промене своје понашање у односу на дете, али не зна како и ко може да му помогне.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh