„Морате се одупрети, можете се одупрети”, узвикивао је Асанж док су га седморица полицајаца малтене износили из еквадорске амбасаде у Лондону и убацивали у полицијски комби. Сада се углавном расправља о правним техникалијама и помало се губи из вида ово Асанжово упозорење. Али биће касно ако прође још седам година, колико се Асанж скривао у еквадорској амбасади, да би се показало да је био у праву – као када је говорио да није параноик и да је позадина оптужби за сексуално узнемиравање, које је негирао, политичка а да је циљ његово изручење САД. Казна за објављивање стотине хиљада депеша које су разоткриле најмрачније тајне америчке политике била је запечаћена, „чекала” је промену власти у Еквадору и тренутак када ће хапшење добро доћи у политичкој борби.

ПРАВО ДА ЗНАМО: Разоткривени су поверљиви амерички војни досијеи из Ирака и Авганистана, неуставан програм надзора у САД и другим земљама, објављена је електронска пошта која је показала да су Демократски национални комитет и Хилари Клинтон лагали о многим стварима. „Теорертичар завера”, како су Асанжа називали они којима није одговарало да се те информације изнесу у јавност, објавио је америчке дипломатске депеше које покривају готово сваку земљу на свету. Заступао је идеју да јавност треба да зна ствари које владе желе да сакрију. Нико није демантовао депеше и документе које је објавио. Чак су их преносили мејнстрим медији, а онда се поставило питање да ли је Асанж новинар, узбуњивач, страни агент, опсенар…

Трамп је у предизборној кампањи био одушевљен „Викиликсом”, јер је Асанж откривао оно што је ишло наруку будућем председнику. Сада када хапшење спроводи систем којим Трамп не управља, он и није баш одушевљен. Рекао је да не зна ништа о томе и да „Викиликс” није у „његовом фазону”. У игри су сада и нека двојица руских хакера, а чим се дође до руског утицаја на мети ће се поново наћи амерички председник. Јасно је да ће оптужница против Асанжа у САД бити проширена: резултат неће бити само повећање казне, него потпуно редефинисање система.

УРОЊЕНИ У МРАК: Наравно да није у питању само успостављање опасног преседана за права новинара. Новинарство у свом изворном облику је већ одавно постало непотребна професија. Ни питање истине више није тема. Термин „постистина” је већ одавно застарео. Истина је нестала заједно са свим грађанским демократским правима, попут гласања на изборима и референдумима, или сувереним правом држава да управљају у складу са позитивним правом.

Политика гласне политичке тишине и форсираног виртуелног ковитлаца потапа сва уверења, важећа међународна и системска правила. Више се ништа не види, као да смо сви уроњени у густо црно машинско уље, које клизи око наших живота. Зар не би тако требало да се осећају грађани Велике Британије или Македоније, који су гласали о нечему и рекли шта мисле. Или сви остали у ЕУ који имају своје националне и економске интересе? Како ли се осећају грађани Латинске Америке, Венецуеле, које тек чека оно што се догодило Ирачанима, Авганистанцима, Сиријцима и коме све не?

БРЕГЗИСТЕНЦИЈА: Британски министар финансија Филип Хамонд најављује могућност да се пред британским парламентом нађе предлог другог референдума о брегзиту, иако таква идеја прошлог месеца – у виду неколико различитих предлога споразуму премијерке Терезе Меј – није добила већинску подршку посланика. Одлагање изласка се пролонгира. Да ли ће Британци гласати за Европски парламент и добити право да одлучују о нечему у чему ће можда остати или не?

Док су га извлачили из еквадорске амбасаде, Асанж је држао у рукама књигу Гора Видала у којој је говорио о историјској основи војно-индустријског комплекса и експанзији извршне моћи у САД која је довела до синтагме „империјално председништво”.

Дошли су по Асанжа, дошли су по нафту, по брегзит, по многе друге. Питаће нас неко: „Где смо тада били”. А ми ћемо се питати: „Како нам се ово догодило?” – када поново дођу по нас. Зато се треба борити за истину, не као за романтичарску и идеалистичку утопију – него као кључ опстанка.