Novosti online

​Судови заштитили 27 узбуњивача

Судови у Србији воде 36 поступака које су покренули узбуњивачи, а 27 „дувача у пиштаљку” добило је судску заштиту. Ниједан од њих, међутим, није добио статус узбуњивача, јер тако нешто није ни предвиђено Законом о заштити узбуњивача, који се примењује од 5. јуна прошле године.

– Не постоји институција која признаје статус узбуњивача. Грађани могу да открију информације у вези са узбуњивањем, али не добијају статус узбуњивача, него потврду да су извршили откривање неке информације – каже судија Снежана Андрејевић, заменик председника Врховног касационог суда.

Први узбуњивач који је имао судску заштиту је Милош Крстић. Он је добио отказ када је открио корупцију у једној основној школи у Младеновцу, а враћен је на посао одлуком Вишег суда у Београду. Судску заштиту добило је и неколико полицијских службеника, који су указивали на злоупотребе у МУП-у. Забележен је и први случај заштите узбуњивача у приватном сектору, у једној фирми у Сремској Митровици, где су запослени указали на кршење Закона о раду.

– У већини случајева, суд је врло брзо реаговао. То потврђује да имамо судије које су независне у одлучивању и то треба похвалити. Имамо и случај где је суд пружио заштиту особи повезаној са узбуњивачем. – каже Владимир Радомировић, главни и одговорни уредник антикорупцијског портала и сервиса за узбуњиваче „Пиштаљка”.

Неки узбуњивачи су ипак изгубили спор. Радомировић наводи да многи адвокати још нису схватили значај Закона о заштити узбуњивача и да чак не знају како да поднесу тужбу за заштиту од одмазде. Правни тим „Пиштаљке” бесплатно даје савете и пише судовима предлоге за доношење привремених мера, а сада покушавају да обезбеде средства и за бесплатно заступање на суду.

Многи грађани још не знају шта је то узбуњивање, шта је потребно да учине када примете да се дешава нешто незаконито или опасно, коме да се обрате и на који начин и како да траже заштиту суда од одмазде оних које су пријавили.

– Циљ узбуњивања је да се предузму мере да се штетне радње не понове више никад, да се отклони корупција, да се неко позове на одговорност. После тога, може да уследи одмазда према узбуњивачу, али и не мора. Ако нема одмазде, онда нема потребе за судском заштитом јер га нико не угрожава. Узбуњивач може да се обрати суду тек после извршене одмазде, у виду било које незаконите радње или стављања у неповољан положај, а то подразумева све ситуације од вербалних увреда и смањења плате, па све до отказа – објашњава судија Снежана Андрејевић.

Узбуњивање може бити унутрашње, спољашње и узбуњивање јавности. Унутрашње узбуњивање је откривање информација послодавцу. Тада узбуњивач добија потврду од овлашћеног лица у својој фирми или у институцији у којој ради. Спољашње узбуњивање је откривање информација овлашћеном органу. То је обично орган који је надређен послодавцу или нека државна институција.

На пример, ако је узбуњивач судија или запослени у суду, он ће извршити унутрашње узбуњивање ако открије информацију надлежнима у управи тог суда, а спољашње узбуњивање ако се обрати председнику непосредно вишег суда или Високом савету судства. Ако је реч о јавном предузећу, спољашње узбуњивање се врши код оснивача тог предузећа, на пример града Београда.

Писарнице које издају потврду о узбуњивању дужне су да чувају идентитет узбуњивача.

– Он најпре треба да се обрати унутрашњем и спољашњем каналу узбуњивања, па тек онда јавности. Изузетно може одмах да узбуни јавност, без обраћања послодавцу и овлашћеном органу, само у случајевима непосредне опасности по живот, јавно здравље, безбедност, животну средину, ако постоји опасност од штете великих размера или непосредна опасност од уништења доказа – каже судија Андрејевић.

Закон изричито прописује забрану стављања узбуњивача у неповољнији положај.

– Оног момента када је извршена штетна радња, он добија судску заштиту. Судски поступак је хитан. Ако је узбуњивач добио отказ, суд мора да води поступак за поништај те врсте акта. Узбуњивач мора да води рачуна о роковима, јер ако пропусти рок од 60 дана после отказа, та одлука послодавца постаје правоснажна – додаје судија.

За тужбе узбуњивача надлежни су виши судови, а за парнице ради оспоравања отказа основни судови. Управни суд је надлежан за све овакве случајеве у државним органима, када су узбуњивачи државни службеници и намештеници.

Питамо да ли има случајева када је судијама тешко да оцене да ли је неко заиста узбуњивач или је реч о нераднику и „бунтовнику без разлога”, па и „параноику”.

– Нерадници нису ништа ново за суд. Они се увек накнадно позивају на наводне злоупотребе директора. То је већ познато у радним споровима. Неретко те спорове воде они који су више пута добили отказ, или су више пута упозоравани. По правилу се бране тако што окривљују друге за све и свашта. Суд са тим мора да се суочи и да из чињеничног стања утврди право стање ствари. Наше судије знају да примењују закон. Чак 1.100 судија из целе Србије, и око 200 судијских саветника, прошло је обуку и потпуно су припремљени за примену Закона о заштити узбуњивача – каже судија Снежана Андрејевић.

У „Пиштаљки” кажу да немају случајеве нерадника који покушавају да се провуку као узбуњивачи.

– Људи који се нама јављају су они који су узбунили због штете по јавни интерес, злоупотребе положаја, корупције. На ову врсту узбуњивања се обично одлучују особе које желе да помогну што својој фирми што друштву, а не они који су нерадници. Јер, нерадници су познати по томе да најчешће привлаче пажњу на себе, док су узбуњивачи они који трпе. Зато тим људима треба помоћи. Већина запослених не жели да пријави чак и кад види да се нешто погрешно дешава. Најчешће се плаше тога да ништа неће бити решено чак и ако пријаве. Један од највећих фактора за одвраћање узбуњивача је веровање да ништа неће бити урађено – каже Владимир Радомировић.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh