Пре тачно једног века у периоду од трећег до 21. децембра 1915. године славна Српска војска је прошла кроз један од најтежих периода у својој историји, Албанску голготу.
Током повлачења, по званичном извештају министра војске Краљевине Србије генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф настрадало је више од 243 000 војника.
Након тачно једног века Србија се није прославила у обележавању овог јубилеја.
Помен страдалима за слободу Србије биће дат тек 18 априла 2016. године када је последњи српски војник успео да се докопа острва Крф.
Три експедиције планинара и новинара одале су почаст страдалим јунацима и ослободиоцима Србије.
Они су пешице, после тачно 100 година, прошли стазама славних предака.
Ишли су разлиочитим правцима, баш онако како су се и пре 100 година повлачиле 3 српске армије.
Деветочлана екипа вратила се у Ниш после успешно завршеног марша „Стазама славних предака“.
Они су се кретали пешице од Пећке патријаршије преко Црне Горе до Скадра, истом стазом којом се српска војска повлачила преко Албаније пре тачно 100 година.
Њих повезује љубав према планинарењу, природи и заједничка авантура дуга седам дана и 240 препешачених километара.
А пешачили су и до 48 километара на дан.
У 7 дана пређен је пут од Пећке патријаршије преко Чакора, Андријевице и Подгорице до Скадра.
Експедија је посетила Мојковац да обележи годишњицу Мојковачке битке и поклони се сенима предака на гробљу у Подгорици.
Круна марша била је на гробљу у Скадру где су положили цвеће, поклонили се сенима страдалих у голготи и отпевали са сузама у очима „Тамо далеко“.
Ходочашће је завршено у недељу 13. децембра, на празник Св. Андреја првозваног, на Крфу, где су, случајно се сретнувши са екипом из Београда и једним храбрим човеком из Крушевца који је сам кренуо на ходочашће, заједно отишли на Видо, посетили маузолеј, одслушали беседу Љубе Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу, прочитали „Плаву гробницу“, бацили букет цвећа у море и братски и сложно отпевали и отплакали химну нашег страдања и васкрса „Тамо далеко“.
“Било је доста тешких тренутака, било је и хладно и напорно. Највише је проблема било са ногама, са жуљевима, ранама, чак отвореним. Била је и мања хируршка интервенција. Али све је то безначајно у односу на циљ који смо имали“, каже Милан Лапчевић, вођа експедиције.
“Прошли смо истим оним путем којим се наша војска повлачила у Првом светском рату и испунили наш циљ. Међутим, највећим успехом експедиције сматрали би то уколико би она за следећи јубилеј била поново организована, али са много више учесника”, додаје Лапчевић.
Он је истакао да су чланови експедиције током пута положили венце и запалили свеће на споменик жртвама Мојковачке битке, а потом на споменик српским војницима у Подгорици и Скадру.
“Круна нашег ходочашћа била је јуче на Крфу и острву Виду, где смо заједно са експедицијом која је кренула два дана раније из Београда и са храбрим Крушевљанином који је сам пешачио до Драча, положили цвеће, испевали и исплакали заједно песму ‘Тамо далеко’”, рекао је Лапчевић.
Управо намера да се ода почаст српској војсци која се пре тачно 100 година повлачила преко Албаније давала је овој одважној дружини снаге да истраје у свом походу.
У мислима су им, кажу, читавим путем били преци који су страдали у албанској Голготи крећући се по снегу и без хране.
„Сто година је прошло од највећег српског страдања после косовске битке – зар има већег мотива од тога, проћи истом стазом. Посетили смо српски Јерусалим, то је најмање што смо могли да учинимо“, каже Владислав Ценић.
Ова експедиција је пешачила уз благослов Његове Светости Патријарха Иринеја и Владике Теодосија.
Уз њих је била реплика заставе српске војске из 1915. године коју им је пред пут предао командант Копнене војске Србије генерал потпуковник Милосав Симовић и благослов свештенства Пећке патријаршије, затим унутрашњи понос и подршка буквално на сваком кораку.
„Људи су нас током пута подржавали, нудили смештај, храну, одушевљавали се. Неки су плакали, љубили заставу. Било је јако потресно“, каже Наташа Јањић.
Марина Станковић из Сурдулице је имала кратак коментар на питање како се одлучила за овакву авантуру: “Ко хоће, тај и може.“
На путу кроз Црну Гору као најдраже госте дочекала их је делегација Српског националног савета коју је предводио председник др Момчило Вуксановић.
Експедицију су најпре дочекали у Андријевици, где су боравили у објекту Милића Радојевића, а потом и у Мојковцу, где су заједно посетили спомен-обележје славним мојковачким јунацима на Бојној њиви, које је Српски национални савет обновио пре неколико мјесеци.
У име чланова експедиције Милан Лапчевић је истакао да им посебну част чини што се налазе на месту славне мојковачке битке где је војска сердара Јанка Вукотића бранила одступницу српским војницима, што је касније омогућило уједињење Црне Горе и Србије.
“У ту част предајем вам заставу славног Гвозденог топличког пука, коју су они са поносом носили читаво трајање рата, а коју и ми, њихови поносни потомци, носимо на овом нашем путу. У Црној Гори, најприличније је да ви носите ову заставу која ће симболизовати јединство нашег народа”, рекао је Лапчевић.
“Ово је велика част и лично за мене и за нашу организацију. Ви сте, као наша браћа и сестре, увек добродошли код правих Срба у Црној Гори и у вољи и у невољи”, казао је Вуксановић. “То су наши преци показали и Мојковачком битком.
Успели су да помогну српској војсци да одступање наших славних предака омогући победнички повратак и коначно уједињење Црне Горе и Србије.
Ми се надамо да ће доћи боља времена и боље генерације које ће опет остварити тај сан како би поново били оно што јесмо – браћа у свакој прилици, да не признамо вештачки постављене границе и будемо једно и заједно”.
Две делегације су потом обишле споменик на Бојној њиви, гдје су се поклонили сенима палих црногорских војника који су бранили одступницу јуначкој српској војсци на њиховом путу од домовине до Јадрана.
Много је прича и утисака, а можда најјачи је сам долазак на Крф, где су се без договора срели са још две сличне експедиције из Србије и заједно отишли на острво Видо, одали почаст прецима и по ко зна који пут отпевали и, кажу, отплакали „Тамо далеко“.
Сјајан пријем експедицији су приредили и Срби који живе у Албанији.
Челник Удружења српске и црногорске мањине у Албанији “Морача – Розафа“ Павло Брајовић и његови сарадници били су стално на услузи члановима експедиције.
Упознали су их са статусом српске мањине и плановима Срба у Албанији.
Такође, Брајовић је чланове експедиције упознао и са многим детаљима о повлачењу српске војске преко Албаније.
Сви учесници експедиције, међу којима и две даме, Марина Станковић из Сурдулице и Наташа Јањић из Трстеника, истакли су да је путовање било напорно пошто су дневно прелазили између 35 и 49 километара, али да је прошло без икаквих инцидената и уз велику подршку локалног становништва у Црној Гори и Албанији.
Истичу да је неописив осећај поноса, испуњености и среће што су имали ту част и привилегију да се на овај скроман начин захвале славним прецима који су носили отаџбину у срцу, борили се, страдали, далеко од родне груде певали, плакали и умирали са само једном жељом да поново виде своју земљу, своју кућу, породицу, ближње.
За све оно што су српски војници учинили пре 100 година за своју отаџбину, за своја поколења, посебно за тај најсветлији морални пример – жртвовање за другог, жртвовање за идеале, за будућност, пример који мора да буде свима нама а посебно младим нараштајима, идеја водиља, прва лекција у васпитању и путоказ за будућност, поручују чланови ове експедиције!
Експедицију, која се кретала путевима повлачења српске војске из домовине у Првом светском рату, пре тачно једног века организовали су Удружење „Српска стаза“, коло „Српских сестара“, Друштво за његовање традиција ослободилачких ратова и Команда копнене Војске Србије.
Pingback: 100 ГОДИНА ОД “АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ“ | СРПСКА ИСТОРИЈА