BEOGRAD – Na kom će se pitanju prelomiti birači, kako privoleti one još neopredeljene i koja tema u predizbornoj kampanji može da „ponese“ građane i osigura da izađu na izbore, za svega dvadesetak dana – tome se stranke još na neki način prilagođavaju.
Zato se i čini da je ovih dana normalno da se zaoštre međustranački sukobi na „ženskom pitanju“, da se u Vojvodini „prelama“ na paorima, da se i bukvalno vodi bitka za Vračar, ali i za penzionere, a sve imajući u vidu da su i žene, i paori, i penzioneri, ali i Vračarci dobar deo biračkog tela.
Tako su se istaknute predstavnice naprednjaka i demokrata, Zorana Mihajlović i Nataša Vučković sukobile na ženskom pitanju, pa dok Mihajlović tvrdi da je DS vratila žene u srednji vek, Vučković je uverena da je upravo SNS krivac što mlade žene teže dobijaju posao, starije ga lakše gube, a deca sve više odlaze u beli svet.
Penzionere bi da prigrle i DS i SNS, kojoj se stranka najstarijih već pridružila u koaliciji, pa Balša Božović (DS) obećava da su samo uz tu stranku penzionerima sigurna primanja i sačuvano dostojanstvo, dok SNS to smatra jeftinom demagogijom, a njihov funkcioner Aleksandar Jovičić poručio je Božoviću da „grobari srpske ekonomije“ sigurno nisu ti koji će penzionerima osigurati sigurna primanja.
Na toj se temi našao i Pokret socijalista, koji ima i konkretan predlog – da DS sama privoli svoje istaknute članove koji su, kako tvrde, harali ovom zemljom do 2012, da vrate bar deo onoga što su opljačkali, pa i penzionerima penzije.
Vojvođanska je tema broj jedan svakako Zakon o poljoprivrednom zemljištu, o kojem se još u skupštini vodila žučna rasprava, a poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine tražili su povlačenje tog teksta iz procedure.
U međuvremenu zakon je usvojen, ali su se njegove posledice, bar tako tvrde kritičari rešenja u tom zakonu, prelile u aferu s hapšenjem paora, što je tema već izvesno vreme u predizbornoj kampanji.
DS (Goran Ješić) trvdi da je sve to posledica zakona koji je Vojvodinu pretvorio u „divlji zapad“, LSV je tražila vanrednu sednicu pokrajinske skupštine, grupa „paora“ koji su u okolini Sombora uzeli zakon u svoje ruke u međuvremenu su pušteni iz pritvora, ali se bitka za zemljište i one koji od njega žive i dalje vodi u kampanji.
S pokrajinskog na lokalni „teren“ došli su na Vračaru, gde se ovih dana vodi odsutna bitka za vlast u toj beogradskoj opštini, a koju već više od dvadeset godina drže demokrate.
Paralelno s akcijama pridobijanja građana, koja se odvija kroz nuđenje pomoći, usluga, brigu o đacima, starima,idu i međusobne optužbe političkih rivala.
Pa je tako SNS optužila aktuelnu predsednicu opštine da je napala aktiviste naprednjaka, te optužila DS da zloupotrebljava tu beogradsku opštinu.
DS je, s druge strane optužila SNS da naseljavanjem pristalica i aktivista na terotoriji te opštine želi da poveća broj svojih glasača i tako osvoji vlast.
Informacija je demantovana, Vračarci će se izjasniti, kao i ostali građani, 24. aprila.
Protiv naprednjaka u bici za Vračar opozicione stranke su se udružile, što im na drugim nivoima nije uspelo, te se na istom štandu na toj opštini u kampanji često mogu sresti ovih dana volonteri DS-a, SDS-a, LDP-a, Nove stranke…a njihovu listu vodi bivši predsednik te opštine Borislav Kuzmanović, koji je inače započeo „biznis“ s urbanim džepovima pre nekoliko godina.
Može li DS, koji je na vlasti od 1994, osvojiti još jedan mandat na Vračaru ili će naprednjaci prvi put ući u zgradu jedne od najatraktivnijih beogradskih opština, pitanje je na koje odgovor ima donekle simboličko značenje, ima li se u vidu da je reč o mikrosredini koja sebe vidi kao urbanu i građansku par ekselans.
U toj se bici nedavno pojavila i jedna nepredviđena „patkica“, poput one koju su promovisali protivnici Beograda na vodi – DS tvrdi da su je smislili, zabune radi, naprednjaci, a oni koje je okupila – da su protiv Beograda na vodi, i protiv Inicijative koja se tobože protivi tom projektu, a da iza nje i projekta zapravo stoji DS.
Izmišljena ili ne, ova je sitnica dodatno uzburkala Vračar i Vračarce, koji su u međuvremenu dobili novi „urbani džep“, a otvaranju su prisustvovali i prvaci naprednjačke liste za Vračar, Marko Đurić i Nikola Selaković.
Što je samo dokaz da se i za malu opštinu kakva je Vračar, potežu „krupni argumenti“…
Ali, i da benefite u kampanji donose prava životna pitanja, poput penzija, obradivog zemljišta, zapošljavanja, lokalnih potreba…
Bojan Klačar iz CeSID-a kaže da su istraživanja javnog mnjenja jasna – pitanja EU i Kosova nisu teme na kojima može da se dobije veliki broj glasova, i stranke ih, kaže, verovatno „slušaju“.
Zbog toga se skoro sve stranke fokusiraju na neke „manje“ teme, jer je to komforan prostor, pogotovo za opoziciju, u kojem mogu da „plivaju“, ali su tu i obećanja manja i realističnija, kaže Klačar.
„Ako se uhvatimo u koštac za ozbiljnim temama, tu obećanja mogu da budu veoma proverljiva i za većinu stranaka mogu da budu i nedostižna. Zato imamo usitnjeniju kampanju u kojoj stranke suštinski, objektivno govoreći, nemaju ozbiljnu strategiju za najkrupnija politička i ekonomska pitanja“, kaže Klačar.
Navodeći da smo proveli pola kampanje suštinski bez teme, dok polovina stranaka nije imala ni slogan, Klačar kaže da još nema iskristalizovane ideje oko koje se kampanja vrti.
Prema njegovoj oceni, SNS ističe svoju najjaču stranu – Vučića, koji ima veliku popularnost, kao i državotvorni pristup i poruku da su podele iz prošlosti završene i da treba da se okrenemo budućnosti.
Levi deo opozicije, navodi Klačar, fokusira se na sitne teme, poput poljoprivrede, mladih, žena, ali ponajviše na neku vrstu kritike Aleksandra Vučića i SNS.
„Opozicija oko DS i SDS tematski komunicira sitinije teme, ne hvata se u koštac sa krupnim temama poput EU i Kosova, jednim delom i zbog činjenice da su to teme koje je na neki način preuzela SNS“, kaže Klačar.
Desničarske stranke, međutim, imaju prednost, jer imaju drugačije teme u odnosu na SNS i levu opoziciju i one to koriste, kaže Klačar.
„SRS ima svoju temu – Vojislav Šešelj, DS S i Dveri komuniciraju ono što je njima najjače a to je saradnja sa Rusijom, borba protiv NATO i neka vrsta evroskepticizma“, zaključuje Klačar.
Foto Tanjug, S. Radovanović, ilustracija
