Удружење „Српска стаза“, Коло „Српских сестара“, Друштво за негавање традиција ослободилачких ратова и Команда копнене Војске Србије, организовали су трибину поводом стогодишњице Албанске голготе, под називом „Стазама славних предака-сто година касније“. У препуној сали Дома војске у Нишу представљена је и експедиција “Стазама славих предака – сто година касније“.
На трибини су о најтрагичнијем страдању српског народа пре тачно једног века говорили еминентни историчари и познаваоци Првог светског рата, проф. др Божица Младеновић, са Филизофског факултета и Анђелија Радовић, из војног музеја. Трибини је присуствовао и командант копнене Војске генерал потпуковник Милосав Симовић.
Професорка Младеновић истакла је да су након победа српске војске у Колубарској и Церској бици, Немачка и Аустроугарска желеле жестоку одмазду. Придружила им се и Бугарска. Октобра 1915. године Србију су напале Аустоугарска Балканска армија, 11. немачка армија са око 500.000 војника, 10 ескадрила авиона са бројном речном флотилом на Дунаву и Сави потпомогнуте са две бугарске армије која су напале Србију без објаве рата. Друга половина октобра и почетак новембра 1915. године протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен од стране Бугара. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Врховна команда српске војске у Нишу је одлучила да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранску обалу. Почела је чувена “АЛБАНСКА ГОЛГОТА“. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи“.
Удружење „Српска стаза“, Коло „Српских сестара“, Друштво за негавање традиција ослободилачких ратова и Команда копнене Војске, желели су да трибином под називом „Стазама славних предака-сто година касније“ подсете на јунаштво српских војника и одају пошту страдалима. Данас, после тачно једног века сећамо се јунака за које слобода, част и одбарана државе нису имали цену а за које реч капитуалција није постројала. Каква се драма одвијала пре тачно једног века, какво је показано чудесно јунаштво и храброст била на делу, говорила је и виши кустос војног музеја Анђелија Радовић. Сликом и речима она је вратила присутне вратила сто година уназад и говорила о многим детаљима Албанске голготе
По доношењу одлуке о повлачењу кренуле су непрегледне колоне војске и народа по блатњавим путевима, по киши снегу, изгладнели,мокри, исцрпљени. Повлачење се одвијало у 4 главна правца. Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда. А какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра 1915. године: „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.
Прва војна колона је кренула, 26. новембра 1915 из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. Из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ, Андрејевица, Подгорица, Скадар.
Управо овим правцем кретаће се и деветочлана екипа планинара, новинара, ентузијаста, заљубљеника и поштовалаца српске историје и традиције. О маршу дугом 240 километара, у част 100-годишњице од повлачења славне Српске војске преко Албаније,тзв. „Албанске голготе“ говорио је идејни творац и организатор експедиције Милан Лапчевић. По његовом мишљењу обележавање овог историјског страдања је данас у Србији више него скромно. Трибина је имала за циљ да отргне од заборава ова јуначка дела, страдање и жртве које су наши преци свесно дали да би ми данас имали земљу и били слободни.
Са истим циљем, да се обележи, да се отргне од заборава, да се ода почаст, поштовање и дивљење нашим славним прецима, екипа планинара, новинара и великих поштовалаца наше славне историје кренуће у исто време и управо оним истим путевима којима се кретала славна Српска војска пре 100.година. Они ће пешице проћи кроз Албанске и Црногорске планине, завејаним путевима и стазама, управо оним на којима су хиљаде наших предака остављали своје кости. Лапчевић је представио и чланове експедиције у којој ће осим њега бити две даме Наташа Јањић и Марина Станковић, затим Владислав Ценић, Батица Павловић, Бојан Раденковић, Зоран Поповић, Драган Жика Стојановић и Милан Петковић.
Страдање Српског народа и војске је у току првог рата имало размере катастрофе. Церска битка, Колубарска битка, Албанска голгота, тифус, Крф, плава гробница, Солунски фронт, Кајмакчалан, симболи су страдања једног народа који је жртвовао своју младост у борби за слободу. У Првом светском рату Србија је изгубила, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Све то је уложено у победоносни повратак српске војске и ослобађање земље. Избора није било! Страдало се за отаџбину и слободу Србије!
