BG

Алексинац поштује помоћ Руса у борби за ослобођење од вековног турског ропства

У Алексинцу, невеликом месту на југу Србије, русофилство је врло изражено. О томе зашто Алексинчани толико воле Русе, разговарали смо с Љубомиром Буцеком, председником Друштва српско-руског пријатељства „Рајевски – Вронски“.

„Ја сам Србин, делом чешког порекла, и у мени нема руске крви.

Међутим, сматрам да је развијање пријатељства Српског и Руског народа врло значајно, тако да се тиме бавим већ годинама.“

„На Светог Мрату, 24. новембра 2010. године, основали смо Друштво у Алексинцу са жељом да даље развијамо вековне културне, цивилизацијске и историјске везе двају народа, засноване на словенском пореклу, православној вери и блискости језика. Циљ је да негујемо и афирмишемо културну, научну, духовну и сваку другу врсту сарадње Срба и Руса.“

„До сада, примили смо у своје редове преко шестсто чланова, али многи су неактивни. Наши чланови су из Алексинца и околине, али има чланова и из Сокобање, Ниша и других места. Имамо неколико чланова Руса.“

„У досадашњем раду, постигли смо одређене резултате, али нисмо потпуно задовољни урађеним. Прихватили смо, рецимо, групу деце из Петрограда 2017. године и уприличили представе у Нишу, Алексинцу и Рибарској Бањи. Одржавамо књижевне вечери и вечери руских песама, постављамо изложбе слика, али простора за рад има још доста. Нисмо успели, у потпуности, да остваримо сарадњу с Амбасадом Русије у Србији, Руским домом, па ни с локалном самоуправом.“

„Оно што редовно чинимо, и што ћемо свакако наставити, јесте неговање успомене на руске добровољце у Српско-турском рату 1876. године. У околини Алексинца су се тада водиле тешке борбе између српске и турске војске.

У борбама су учествовали и руски добровољци, на чему смо им навек захвални. Сваке године, 2. септембра, одајемо пошту пуковнику Рајевском, а редовно обилазимо споменике Русима палим за слободу Србије у Алексинцу и околини.“

Обишли смо спомен-обележја руским војницима погинулим 1876. године.

У самом Алексинцу, на врху парка Брђанка, налази се споменик руским добровољцима у српској војсци, погинулим 1876. године, а саграђен већ 1880. године.

У порти цркве у оближњем селу Витковац подигнуто је обележје у облику крста Србима и Русима погинулим у борбама током октобра 1876. године.

У Делиграду, „Српским Термопилима“, саграђена је, 1933. године, црква и костурница „На успомену проливене братске крви Срба и Руса у борби за ослобођење 1804-1813-1876-1878-1912-1918-…“.

У Манастиру Свети Роман се налази првобитни гроб пуковника Николаја Николајевича Рајевског, руског грофа и јунака из битке код Ташкента, мисионара Свесловенског савеза, носиоца ордена Таковског крста, погинулог у оближњем селу Горњи Адровац.

Лав Николајевич Толстој је, по прототипу пуковника Рајевског, начинио лик Вронског у „Ани Карењини“. Међутим, за разлику од Вронског, Рајевски није пошао у Србију због несрећне љубави, већ по задатку добијеном од самог цара Александра Другог 1867. године и као предводник више хиљада руских добровољаца 1876. године.

Наравно, најрепрезентативнији материјални траг руске културе у Алексинцу и околини је Црква Свете Тројице изграђена на месту погибије пуковника Рајевског у Горњем Адровцу, али такав споменик заслужује посебну причу.

Крушевац, август 2019. године

Драгана Костић

Фото: Љ.К.

(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

 

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh