Минхенски договор о скором прекиду ватре у Сирији лако би могао да подели судбину британско-француско-немачког споразума у баварској престоници из 1938. који није успео да заустави избијање Другог светског рата.

За разлику од судетске кризе пре осам деценија, глобални и регионални актери садашње сиријске кризе немају задатак да спрече рат, већ да покушају да прекину конфликт који је током пет година однео 260.000 живота и оставио без дома 11 милиона Сиријаца, али оштро сучељени интереси наговештавају да су шансе у најбољем случају половичне.

Запад је захтевао да прекид ватре одмах ступи на снагу, док је Русија прво инсистирала на 1. марту, како би снагама сиријског председника Башара ал Асада омогућили да оконча офанзиву и од побуњеника преузме други највећи сиријски град Алепо, чиме би утврдио своју не само војну већ и преговарачку позицију.

Компромисни предлог одређује да оружје ућути за недељу дана, али државни секретар Џон Кери, његови западни и арапски савезници и генерални секретар НАТО одмах после договора оптужили Русију да наставком операција из ваздуха подржава Асадово напредовање иако усвојени минхенски документ прецизира да борбе могу да се наставе само против припадника Исламске државе, Фронта Нусра блиског Ал Каиди или група које је Савет безбедности УН означио као терористичке.

“Нема доказа о нашем бобмбарсовању цивила, иако нас за то сви оптужују”, одговара руски премијер Дмитриј Медведев на оптужбе предсеника француске владе Мануела Валса. “Русија не покушава да оствари неке тајне циљеве у Сирији”.

Јавна дефиниција тих циљева ке борба против исламистичких милитаната који прете Русији, позадинска је несумљиво одбрана Асада који је Моксви омогућио да има вњелику ваздухопловну базу и поморске инсталације на средоземној обали Сирији.

Минхенски документ тешко да може да помири руску позицију са америчком јер Вашингтон , мимо намере да уништи Исламску државу, не крије да очекује да у будућој Сирији на власти не буде проруска гарнитура.

Суштинске разлике у јавности потом дојају форму размене оптужби око типа бомби које Руси користе, око гађања “легитимних побуњеничких циљева” и цивила, “отворене војне агресије” и изазивања избегличке кризе. . Има чак и турских оптужби да Руси врше етничко чишћење на северу Сирије.

Ситуацију додатно компликује и пињеница да на минхенском документу нема парафа ни владе у Дамаску ни главне побуњеничке групе коју је окупила Саудијска Арабија.

Збивања на и око бојишта такође не отварају готово никакав простор оптимизму: Асад каже да нема намеру да прекине офанзиву у тренутку када његове трупе незадрживо напредују према Алепу чије би заузимање од побуњеника могло да представља прекретницу у рату.

Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати потврђују да су спремне да упуте војнике за Сирију да би се борили против исламских терориста. САД су сагласне. Амерички секретар за одбрануу позвао је две заливске државе да пошаљу командосе како би помогли заузимање северног граде Рака, незваничног седишта исламског калифата у Сирији.

Асад је уверен да Саудијска Арабија и Турска, две државе које готово опсесивно желе да виде његов одлатак са власти планирају инвазију Сирије. Претпостављајући да је нереално очекивати да би Саудијци одлолели изазову да не помогну у покушају његовог рушења и блокирања иранског утицаја – што је њихов давно потврђен приоритет – сиријски председник жели да их предупреди.

Први пут од 2014. године режимска армија припрема напредовање ка Раки, а нова офанзива, после ове код Алепа, потпуно би пресекла канале снабдевања побуњеника из Турске.

Снаге сиријског режима, уз подршку Руса, Иранаца и либанских Хезболаха, не показују намеру да попусте прилику и остваре Асадов прокламовани циљ д поврати контролу над читавом Сиријом. Дамаску прекид ватре не одговара. Тим више јер су побуњеници добили одређене количине савременог наоружања укључујући и ракете домета до 20 километара.

Постаје све јасније да Американци и коалиција коју су окупили не да нису поразили Исламску државу већ не успевају ни да склоне Асада са власти иако га и даље описују као “део проблема а не решења”. Насупрот Вашингтону Москва је од самог почетка свог војног ангажмана крајем септембра успела да преузме иницијативу и окрене ратну срећу на бојишту.

У таквим околностима Американцимједино преостаје да Асаду поруче да се не “заварава” да конфликт може војно да реши. Вероватно и не може али Руси су на путу да издејствују да њихов савезник Асад буде прихваћен као партнер у неким будућим разговорима о трејном миру и политичке транзиције Сирије. МОжда не Асад лично али свакако његов режимкоји гарантује да Москва неће изгубити једино упориште на Блиском истоку.

Пошто су још од августа 2011. отворено захтевали Асадов одлазак, Американци су се касније фокусирали на борбу против Исламске државе – што је створило тешко разумљиву и конфузну мешавину приоритета.

Кључни проблем америчке стратегије садржан је у чињеници да Русија и Иран неће одустати од подршке Асадовом режиму уверени да Обама неће одобрити улазак у нови блискоисточни рат и послати трупе за Сирију.

Неуспеси америчког ангажмана у Сирији – и на фронту према исламистима и према Асаду – као последицу имају јачање милитантног крила у Вашингтону.

Уколико Минхен остане слово на папиру, а пропадне и нова рунда женевских преговора предвиђена за 25. фебруар, Обама би могао да пређе на План Б – појачане војне активности и против Исламске државе и против Асада које би увеле нове стране трупе на сиријско бојиште, што носи неслућене ризике.