Просечан Србин, статистика то јасно показује, оставља добар део свог годишњег прихода у неком од егејских летовалишта. У вези с тим, немамо право да се љутимо сами на себе. Летовање је потпуно када се туриста потопи у морску воду, а пошто у Србији, од исушивања Панонског мора, нема морске воде, принуђени смо да се расхлађујемо у плићацима страних држава.
Пошто већ значајан део (не претерано великог) друштвеног бруто производа потрошимо у апартманима сами спремајући ручак од намирница које смо понели са собом из драге нам отаџбине, предлажемо читаоцу – припаднику српске средње класе (читај: европске сиротиње) да размотри и обале неких других мора, сем уобичајених егејских, јадранских и црноморских одредишта.
Наш предлог звучи егзотично и далеко, мада, видећете до краја текста, баш и није тако. Предлажемо летовање у Андалузији.
Андалуизија је, учили смо у школи, најјужнија аутономна покрајина Шпаније. Обухвата Медитеранску и Атлантску обалу, највишу планину Иберијског полуострва – Сиера Неваду, познате градове Севиљу, Кордобу, Гранаду и Малагу, а кроз њу тече река Гвадалкивир.
Шта би просечном српском туристи који је преживео прошлу оштру зиму, а сада се кува на 40 степени целзијусове скале, било занимљиво на крајњем југу Шпаније?
Прво што можемо истаћи, а што је, зацело, и основно, јесте дуга обала Медитеранског мора. Плажа у Андалузији има безброј. Више или мање уређених, песковитих или шљунковитих, у насељима или у дивљини, плажа има каквих год хоћете. Уз морску обалу се готово читавом дужином протеже добар асфалтни пут, тако да су плаже лако доступне, а у Шпанији не постоје ограничења у коришћењу плажа и поделе плажа на неке „зоне“ или „секторе“. Другим речима, сиђеш на плажу која ти се свиди, ставиш сунцобран на месту које ти се свиди (и поред лежаљки чије се коришћење наплаћује) и уживаш.
Море је бистро и лепе плаве боје, а има и особину по којој се купање у мору разликује од купања у базену – често је узбуркано, па можете да се играте с таласима.
Међутим, оно што је на нас оставило највећи утисак, јесте изузетна култура становања коју негују Андалужани. У Андалузија ни једна једина кућа, чак иако у њој живи сиротиња, не изгледа сиво. Све куће и стамбене зграде су украшене врло лепом керамиком, кованим гвожђем или детаљима у дрвету, фасаде су у светлим живим бојама, кровови су од ћерамиде у боји. На свакој кући постоје саксије са цвећем. Улази у стамбене зграде су тако уређени да нисмо могли да поверујемо да се ради обичним зградама за колективно становање; мислили смо да се ради о неком музеју или сличној институцији. Ниједно кућно двориште није запуштено. Свуда по баштама има пуно цвећа, украсних грмова и дрвећа чија имена не бих могао да наведем јер их видим први пут у животу.
Тражећи одговор на питање: „Откуд таква урбана култура на руралном југу Шпаније?“, долазимо до следећег разлога из ког треба посетити Андалузију. У школи смо учили и то да је у средњем веку готово читава Шпанија била под Арапском влашћу, а најдуже је била окупирана најјужнија покрајина Андалузија. О изузетним споменицима исламске културе у Гранади и Кордоби биће речи у посебном путопису, али живот, менталитет, па и физиономија савремених Андалужана су формирани уз очигледан арапски утицај.
Јавне површине – паркови, тргови и улице, су у градовима и селима Андалузије врло лепо уређени. Топла кима, приличнија некој афричкој него европској земљи, омогућава коришћење врло разноликих биљака у хортикултури. Када се уморите од шетње градом, седнете на клупу у парку испод горостасног фикуса и уживате у расцветалим сутропским и тропским биљкама око себе.
Летовање у Андалузији, бар током јуна месеца, када смо је ми посетили, није прескупо. Кафана је јефтинија него у Нишу (дневни мени се може наћи за десет евра), хотелске услуге су нешто скупље него у Србији (преноћиште у туристичком месту на мору се може наћи за 45 евра), а храна и друга роба широке потрошње је јефтинија него у земљи – лидеру на западном Балкану, иначе кандидату за Европску унију. Гориво има цену приближно као у Србији или нешто нижу, а рентакар кошта као код нас.
Неповољност за домаћег путника би била географска удаљеност и лоша саобраћајна повезаност Андалузије и Србије. У Андалузији постоји више аеродрома, али нема директних летова из Србије, а путовање копном би трајало два дана или дуже. Домаће туристичке агенције не нуде аранжмане за овај део Шпаније.
На крају, ред је да дамо и неколико замерки. У андалузијским летовалиштима се дешава, као и у неким српским летњим градовима на мору, да морска вода буде запрљана различитим отпадом који долази са обале. Иако чак постоје бродићи који чисте море у близини плажа, проблем није решен. Поред тога, на улицама смо виђали и препуне контејнере и канте за смеће, тако да би се становник Ниша, Лесковца или Београда осећао као код куће.
Међутим, не дозволите да вас наведено обесхрабри. Ако говорите енглески или шпански, интернет у шаке и тражите смештај и авионску карту за Андалузију. Где год отишли, у Малагу, Марбељу, Нерху или неко мање место, нећете се покајати. Искусићете нешто што не постоји нигде другде у Европи.
Текст и фото: Љубомир Костић
