Туристичка и дуга путовања, поред својих основних циљева, увек доносе и једну споредну, често непримећену корист. Просечан путник, уколико само мало погледа око себе, може доста тога да научи о месту у које је допутовао. Бугари имају пословицу која у преводу гласи: „Путовање је големо знање.“.
У том смислу, волео бих да поделим с читаоцима оно што сам уочио између два брчкања у андалузијским плићацима.
Шпанија, то се може видети прелиставањем дневне штампе, спада у сиромашније и мање развијене чланице Европске уније, а уз то има озбиљних проблема с буџетским дефицитом. Дуга би била прича која би објаснила узроке оваквог стања. Тврдокорни феудални односи који су се протезали дубоко у деветнаести век, грађански рат у двадесетом веку, Франкова диктатура, непостојање сировинске и енергетске базе за развој тешке индустрије и многи други чиниоци којима се не треба овом приликом замарати су произвели садашњи степен развоја Шпаније.
Како то изгледа из угла посетиоца који из једне руиниране балканске земље дође у десетодневну посету крајњем југу прелепе Шпаније?
Прво што се може уочити да је инфраструктура високо развијена и квалитетно изграђена. Модерни ауто-путеви и на неприступачним теренима, аеродроми и железничке пруге, велике луке, уређене улице и градски тргови, развијена мрежа
телекомуникација – све је то слично као у осталим старим европским демократијама. Да ли је овакав развој инфраструктуре сагласан нивоу општег привредног развоја? О том питању се може дискутовати, али је сигурно да изградња, рецимо, сто километара железничке пруге мање сразмерно оптерећује немачку него шпанску привреду. Наравно, изградња инфраструктуре је највећим делом финансирана из јавног дуга.
Путујући кроз Андалузију (део Шпаније који смо посетили) може се јасно уочити да је пољопривреда на узорном нивоу. Огромне парцеле (сетите се феудализма) засађене маслинама, виновом лозом или воћем и још веће парцеле под стрним житима и сунцокретом се пружају у недоглед. Вишедеценијска политика заштите европске пољопривреде прелевманима и на друге начине је овде дала пун ефекат. То се види и на примеру производње здраве хране на посебно означеним парцелама. Ваш репортер се зачудио када је једног јутра на њиви близу хотела видео млађег пољопривредника који је упрего коња и изоравао усев, слично као, рецимо, лесковачки сељаци.
С друге стране, индустрије нема много. Обилазећи велике градове као што је Гранада, Кордоба или Малага, нисмо видели ни један фабрички димњак. У трговини, осим прехрамбене робе, готово да нема домаћих индустријских производа.
Туризам и угоститељство су, наравно, добро развијени, као и трговина.
Укратко, привредна слика Андалузије је класична за европски део Медитерана. Развијене, захваљујући државној заштити, примарне привредне делатности (пољопривреда) и развијене, услед повољних природних услова, терцијарне привредне делатности (туризам, угоститељство, трговина, саобраћај), а секундарне привредне делатности (индустрија) развијене само у делу прераде локалних пољопривредних производа.
Описана слика има и један важан детаљ који нећемо прескочити – економску кризу која траје дуго, од 2008. године, тако да смо се на њу већ навикли. У градовима и варошима које смо посетили могу се видети празни локали или недовршене пословне зграде у самом центру насељеног места.
Једноставно, нема довољно муштерија које би куповале робу или користиле услуге у том пословном простору.
Раније изграђен локал је остао празан, а локал чија је изградња почела касније је остао незавршен јер за њим више нема потребе.
Све поменуто условљава и одговарајући животни стандард. На улицама и путевима нема много аутомобила с локалним таблицама млађих од десет година, а у ресторанима углавном седе туристи.
Оно што даје свежу крв локалној привреди јесу странци. Из не тако далеких афричких земаља долазе Арапи и Бербери, а са истока Европе различити Словени. Наравно, печалбарски хлеб има седам кора, али људи долазе.
Мина, рођена Дорћолка, у Шпанији је већ шеснаест година. Продаје козметику у Марбељи, воли једног гастенбајтера Француза, а живот у Шпанији описује овако.
„Овде је плата осамсто, хиљаду, хиљаду двеста, до хиљаду шесто евра месечно, зависи од тежине посла и других околности.
Руководиоци имају зараду до две хиљаде евра. Закуп обичне собе у Мадриду кошта најмање четристо евра месечно, а трошкови становања су бар два пута скупљи него у Србији. Немам аутомобил нити стан, а не верујем да ћу их брзо стећи.“
Мина објашњава да је пре неколико година покушала да се врати у Србију, али је брзо одустала и поново се запутила у Шпанију. „У Београду сам добила неколико понуда за посао, али за зараду која је испод сваког разумног нивоа. Животни стандард би ми у Србији, ипак, био нижи него овде.“
И тако, наша сународница ужива у медитеранском сунцу и понекад се зажели бурека и кајмака, а ми можемо да се запитамо: „Како бисмо ми живели у Европској унији?“.
Tекст и фото: мр Љубомир Костић
