Западни медији су преплављени наводно стручним анализама о руској војно-политичкој претњи која се надвила над источном Европом. С друге стране, разни извештаји – а најновији пример се односи на недавно обелодањено оцењивање разних фактора који неку државу чине стабилном и ефикасном (Fragile State Index) иза којих стоји америчка Фондација за мир (Fund for Peace) – оцењују Русију као прилично нестабилну државу. За њу је и Албанија, како се тврди, узорна земља.
Испада да је Русија полудржавни провизоријум који је једино способан да у налету дивљег беса сатире све око себе. Додуше, тврди се да је немало и горих држава у погледу владиних капацитета за ефикасно унутрашње деловање (међу њима је и Србија), али се у руском случају, у духу западне медијске сатанизације те земље, на то калемe и огромни капацитети за екстерно разарање. Та матрица нам је позната. Ради се о истом пропагандном „топлом зецу“ који је нама приређен деведесетих година. Отуда, бар ми у Србији, поготово узимајући у обзир подршку коју од Кремља добијамо на пољу одбране дејтонске Републике Српске и оно мало преосталих позиција на КиМ, не бисмо смели да подлежемо овим антируским хипнозама.
Међутим, важно је да схватимо ствари у ширем контексту. Не ради се само о томе да је Русија за нас позитиван фактор. У питању је још нешто од глобалног значаја: Русија није чинилац светске нестабилности. Москва није изазвала хаос у Сирији, Либији, Египту, нити је извршила инвазију Ирака и тамо иза себе оставила пустош. Није Русија стварала разне исламистичке терористичке организације које су се отргле контроли закулисних спонзора, те данас широм света сеју смрт и страх.
Слично стоје ствари и са сукобима на постсовјетском простору у које је Руска Федерација увучена, а данас се по принципу замене теза представљају као кључни докази њене агресивне политике. Русија је 2008. поразила Грузију. Ту се није радило о инвазији Москве на Грузију већ о легитимној одбрамбеној акцији произашлој из агресије те земље на Јужну Осетију. После кулминације сукоба 1992. између Грузије и њене покрајине Јужне Осетије, увидевши да силом ништа не може да реши, Тбилиси је прихватио посредовање Русије, и у јулу те године закључио је мировни споразум. Према њему, у Јужној Осетији су размештене руске, грузијске и осетинске снаге. Статус те области требало је да буде решен накнадно. У међувремену, свако је задржао цивилну власт у крајевима које је контролисао, док су се стране обавезале да неће предузимати никакве једностране потезе. Упркос томе Грузија је, вероватно подстакнута од САД, покушала 2008. да спроведе неку своју „Олују“. Поучена и нашим искуством, Русија није допустила да буде преварена.
Други сукоб у који је Русија уплетена јесте украјински. Уз асистенцију истих оних који су са запада закували рат у Грузији, током одржавања олимпијских игара у руском Сочију, у Украјини је изведен класичан преврат. Силом, а не на изборима, срушена је власт која није била антируска. После тога дошло је до потпуног урушавања државе и дивљања прозападних фаланги које су силом желеле да наметну своју вољу целокупном становништву земље. У таквим околностима Република Крим је референдумом одлучила да изађе из састава Украјине и прикључи се Русији. Москва је то војно подржала и спречила да украјински бојовници отпочну поход и на Крим, као што су учинили у вези са источним деловима земље где је после тога распаљен рат. Узгред, упркос подели Украјине која је из тога произашла, она је од поменуте америчке фондације, гле парадокса, оцењена као стабилнија држава од Русије!
Ово подсећање је потребно јер је у току један нови опсежан западни пропагандни пројекат под називом „Русија и ја“. Ради се о серији интервјуа с бившим лидерима држава насталих распадом СССР-а, који износе своја, по правилу, негативна искуства са Русијом. Нема сумње да ће тај пропагандни талас брзо запљуснути и нас те ћемо усиљено слушати приче о „руској опасности“. Као што смо и овде навели, чињенице су другачије. Руска опасност не постоји већ је опасност евроатлантски експанзионизам коме се Русија коначно супротставила.
Политички аналитичар
