У „Политици” од 10. фебруара 2019, на страни 15, објављена је репортажа под насловом „Крај последњег кишобранџије”. Госпођа Татјана Живковић је једини кишобранџија у Београду, а можда и у Србији. У тексту се наводи да је локал у којем госпођа Живковић ради реституцијом враћен старом власнику и да он хоће да га прода, а уколико не пронађе одговарајући простор, она ће бити принуђена да затвори своју радионицу, што значи да би престала да се бави овим занатом. Дакле, кишобранџијски занат би се тиме сврстао у занате који су изумрли.

Татјана Живковић даље наводи да овај занат није могла да упише у регистар старих заната, јер поправка кишобрана нема тај статус, и да се писмом обратила заменику градоначелника Горану Весићу за помоћ, како би се сачувала њена радња. Заиста је изненађујуће и не видим разлог због којег овај занат не би могао да се региструје међу старе занате, јер како би опстао и очувао се.

Интересантно је да је овај текст објављен баш на Светски дан кишобрана, који ће код нас престати да се обележава уколико се не помогне госпођи Татјани Живковић. Овим желим да упутим апел „Политици” да као најстарији дневни лист на Балкану покрене општу акцију за помоћ, како би опстала последња кишобранџијска радња у Београду. Како је „Политика” раније покретала многе акције, може сигурно да помогне да госпођа Татјана постигне договор са старим власником, или да јој се омогући да добије локал исто у Вишњићевој улици, или на некој другој локацији на Дорћолу.

Такође апелујем на градску власт, као и на све људе добре воље, да помогну опстанку кишобранџијског заната, али пре свега госпођи Татјани, како се у тексту наводи, последњој Мохиканки овог заната.

Саша Р. Петровић,

Нови Београд