Случај Асанж опасно је поткопао западну демократију и обесмислио причу о њеним вредностима и изузетностима. Све што је захваљујући Асанжовим открићима и „Викиликсу” испливало на површину показало је да је извршна власт у Америци суспендовала устав и демократију, а војноиндустријски комплекс издигла на пиједестал империјалне моћи. За такво достигнуће Асанж је требало да добије највеће признање које демократска држава може да додели појединцу. Да је то којим случајем неком пало на памет, Америка би могла наредних сто година да лупа песницом о сто и показује свету како је држава демократије и грађанских права.
Асанж је уместо признања, од западне демократије добио заточеништво, које ће му та иста демократија, судећи по коинциденцијама које су уследиле након хапшења, претворити у дуготрајни затвор. Да апсурд буде већи, амерички водећи медији, који су се бусали у прса улогом пса чувара демократије и достигнућима истраживачког новинарства, одбили су да дају подршку Асанжу. Није им се допадао начин на који је Асанж дошао до открића, али им се допало да његова открића данима објављују и подижу своје тираже. Ту подршку је одбио и председник Трамп, који је од објављивања тајних докумената имао највећу корист у изборној кампањи, правећи се да га „Викиликс” и Асанж не занимају.
Није сасвим јасно зашто су амерички медији Асанжу окренули леђа. Ако су објављивали његова открића, онда су му дали за право. Ако су му дали за право, зашто га се одричу? Из перспективе америчког грађанина, Асанж је урадио оно што би урадио сваки новинар. Наиме, тражио би од свог извора што више скривених информација. Отуда правна конструкција америчке оптужнице да се Асанж „удружио са госпођом Менинг” није на чврстим правним темељима.
Откриће садржине тајних докумената лишило је западне демократије два моћна адута „изузетности” са којима су наступале (САД, посебно) у одбрани свог међународног културног, политичког и војног активизма. Први се тиче грађанских права и слобода, а други слободе медија и славне историје Првог амандмана. Све оно што је до окончања хладног рата било њихова главна аргументација против државне диктатуре и гушења људских права на истоку (СССР и Кина), западне демократије су саме себи избиле из руку.
Од терористичког напада у Њујорку 11. септембра 2001. до хапшења Асанжа 11. априла 2019. са људским правима на Западу ствари су окренуте наглавачке. Људска права и владавина права нису више на лествици вредности западне цивилизације. Иначе, како би била могућа зверска мучења по затворима или признање права Израела на Голанску висораван, која по међународном праву припада Сирији, а истовремено увођење санкција Русији због анексије Крима?
Асанжов кривични прогон показује да Великој Британији и САД нису важни истина и право њихових грађана да знају истину. Њихов правни систем померио је фокус права са грађанина на субјекте економских (корпорацијских) интереса и профит прогласио за примарни национални интерес. Економском империјализму подређени су и право, и истина, и слобода медија. Повелика је листа традиционалних западних вредности које је уништио владајући неолиберализам. Асанж је само још један доказ цивилизацијског расула западног друштва.
Зашто је случај Асанж важан за нас? Важан је због тога што Асанж сутра може бити свако од нас ако изнесе у јавност истину која неће бити у складу са каноном америчких националних интереса. Довољно је да то примети амерички тужилац или судија, чији степен независности директно зависи од извршне власти. „Глобализација судског активизма” (Кенет Холанд) постаје озбиљан проблем у данашњем униполарном свету. „Диктатуру америчког суда” више пута је описивао и амерички судија Роберт Борк, жестоки критичар неограничене и опасне симбиозе суда и политике. Важан је и због тога што се у реформу нашег правосуђа улаже огроман новац америчких грађана, чиме се под видом помоћи распростире амерички „национални интерес”, због чијег бисмо угрожавања једног дана могли да будемо оптужени.
*Судија Суда БиХ
