Грандиозни роман Лава Толстоја „Рат и мир” налази се међу првих пет романа за које Британци лажу да су га прочитали, податак је Би-Би-Сија који је пренео „Гардијан”. Са друге стране, Би-Би-Си је недавно почео са приказивањем серије снимљене по овом литерарном класику, после које се роман „Рат и мир” први пут нашао на 50. месту на листи магазина Букселер, пошто је продато укупно 13.000 примерака ове књиге од децембра.
Чињеница је да филм и телевизија држе будност читалаца, скрећући пажњу на вечити сјај појединих књижевних дела. Код нас очигледно не постоје атрактивне или скупе екранизације књижевних дела, а питање је колико су објективне листе читаности. Податке о томе колико се лаже у вези са прочитаним, нажалост, још увек немамо. Листа читаности Библиотеке града Београда проглашена је у јануару поводом празника ове институције културе, а крајем фебруара Народна библиотека Србије, поводом обележавања своје годишњице, проглашава најбољу међу најчитанијим књигама у претходној години. Такође, постоји и списак најчитанијих књига на сајту www.knjizara.com, па и поједини издавачи имају своје листе читаности.
Према подацима Библиотеке града Београда најчитанија књига у 2015. години био је роман Мишела Уелбека „Покоравање” (Бука), затим „Снешко” Јуа Несбеа (Лагуна), „Девојка од папира” Гијома Мусоа (Вулкан), „Кафка на обали мора” Харукија Муракамија (Геопоетика), „Ухваћен” Харлана Кобена (Лагуна).
Народна библиотека Србије, у тежњи да утиче на читалачки укус, сваког дана на свом сајту предлаже по неко дело за читање. Јуче је књига дана била „Језички одгонетник” Милорада Телебака. Иначе, од 2005. године и мандата управника Сретена Угричића, признање за најчитанију књигу преименовано је у „најбољу од најчитанијих”. То значи да стручни жири одређује која је књига најбоља, уместо простог одређења која је најчитанија. У неком прошлом времену најчитаније су биле књиге Милоша Црњанског, Меше Селимовића, Михајла Лалића, Миодрага Булатовића, Александра Тишме, Слободана Селенића, Мирка Ковача, Драгослава Михаиловића, Светлане Велмар Јанковић, Милорада Павића, Давида Албахарија, Горана Петровића… Шта се то десило да је од двехиљадитих било потребно „забашурити” укус наше читалачке публике…? Крајем фебруара ћемо сазнати која је књига најбоља од најчитанијих у 2015. години, а за најбољу од најчитанијих у 2014. години био је проглашен НИН-ов добитник, роман „Таи” Горана Гоцића.
На листи књижаре.ком све су сама „Лагунина” издања. Тренутно је први НИН-ов добитник, роман „Иследник” Драгана Великића (Лагуна), за њим следи „Казна за грех 1” Јелене Бачић Алимпић (Лагуна), па „Гора преображења” Љиљане Хабјановић- Ђуровић (Глобосино), „Чизмаши” Драгослава Михаиловића (Лагуна), „Осама” Владимира Кецмановића (Лагуна).
Писац Срђан В. Тешин феномену топ-листа читаности прилази с теоријске стране, дефинишући појам паратекста као садржаје који се налазе изван књижевности, али су с њом на неки начин повезани.
(Фото Јелена Миловановић)
– Паратекстуални садржаји су реклама за књигу, препорука у виду интервјуа с аутором или текст на полеђени књиге. Дакле, утицај паратекста може бити понекад толико велики да трајно промени рецепцију наратива. Рецимо, наша очекивања од неке књиге умногоме зависе од информација из области паратекста, а најважнија информација за онога ко жели да купи неку књигу, свакако, јесте место које заузима то дело на бестселер листи. Отуда је и проистекло двоструко тумачење топ-листа: конзумеристи верују у то да је добра књига само она која се добро продаје, а елитисте одбија управо масовна продаја књига, јер не верују у то да добра књига може бити масовни производ, сматра Тешин.
По његовом тумачењу, сврха постојања топ-листа јесте да се њима подстакне што боља куповина књига и због тога, како каже, свака издавачка кућа креира своје топ-листе, у циљу рекламе.
– Имали смо, рецимо, недавно бизаран случај да је једна наша велика издавачка кућа нову књигу њиховог водећег аутора, ни мање ни више већ одмах по изласку из штампарије, ставила на прво место топ-листе. Недуго затим, изневеривши очекивања издавача, та је књига нестала с листе, јер се очигледно није добро продавала. Одговор на питање како је онда и доспела на прво место сам се намеће. С друге стране, топ-листе које праве библиотеке или независни дистрибутери књигама дају одличан увид у читалачке навике у Србији. Форензичким методама могли бисмо, анализирајући топ-листе, креирати профил просечног српског читаоца, за кога би се несумњиво утврдило ког је пола и социјалног статуса, што није небитно, јер управо тај „просечни читалац” и јесте креатор топ-листа и пунилац касе, те баш њему подилазе издавачки гиганти и за њега пишу ведете тривијалне литературе. Наша пословична препотентност о томе како смо изразито продуховљен народ и на примеру овдашњих топ-листа је стављена на испит. Сва срећа па оне постоје да нам, као прстом у око, кажу да Андрић или Ћопић нису били најчитанији аутори чак ни у години својих јубилеја, додаје Тешин.
Пре извесног времена, предузеће МЦ „Мост” на подстрек Народне библиотеке Србије, спровело је истраживање о читалачким навикама код Срба, и испоставило се да више читају жене, и то не купљене, већ позајмљене књиге, углавном белетристику, а мање стручну литературу или домаће ауторе. Установљено је и да се они који читају мање друже или гледају телевизију, а недостатак новца примедба је многих који књиге купују… Сећамо се примера једног издавача коме су крадљивци књига упали у магацин и однели зимске гуме, књиге нису ни пипнули. Какав је наш однос према књизи када људи неће да је краду, био је смисао запитаности овог издавача.
