Кад се двојица Срба национално мире, један иза леђа држи нож, а други секиру. Борис Тадић и Ивица Дачић нису се потукли одмах након што су се идеолошки и трговачки помирили и изљубили. Прошло је осам година од када су отишли да одиграју баскет. Потом су један другом бацили петака, остављајући оружје најближим сарадницима. Онда су пошли у Палмино месташце Кончарево, на традиционално место окупљања сваке нове српске власти.

Тада неприкосновеног српског цара Бориса и коалиционог партнера и заменика премијера, црвеног Ивицу, чекали су тигрови, кик-боксери, печење и реформисани Драган Марковић, који је изумео ново погонско гориво за пољомеханизацију. До тада је Палма, уместо дизела, у трактор сипао патриотизам, али је схватио да на путу за Европу трактори раде боље кад се у резервоаре сипају патриоте.

Баскет у Београду и посело у Кончареву тако имају историјску улогу у националном мирењу и братском саборовању Срба. Бацање лопте у кош и кикс-бокс уз народњаке, требало је да новој љубави жутих и црвених дају фолклорну ноту и покажу да су две Србије закопале ратне секире за вјеки вјеков. И преговори и помирење трајали су дуго. Све док се Борисова и Ивичина екипа нису детаљно договориле о подели функција у јавним предузећима. Финансијски дил нешто касније је оплемењен идеологијом.

OПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ