Опраштање или отпис дугова не постоје као термини у банкарском речнику појмова. За разлику од државе која може чак да донесе и посебан закон о отпису потраживања, банка ће се на такав потез одлучити у баш изузетним – најчешће безизлазним ситуацијама. У оним случајевима када немају обезбеђења за кредит или ако суд донесе одлуку да наплата дуговања није могућа. Рецимо, у случају да је клијент преминуо, да не могу да га нађу на адреси или нема средстава за извршење…
И са становишта закона опрост дуга банкама доноси двоструки губитак. Према Зони о облигационим односима, одлука да се физичком лицу отпишу дуговања значи и обавезу плаћања пореза од 20 одсто на целокупну отписану суму. Али не само на главницу већ на целокупно задужење, рачунајући и камате и друге пенале током доцње. Банка порез неће платити само у случају када постоји судски закључак о обустави извршења.
Олакшавајућа околност за банке је та да је у последњих шест месеци кашњење грађана у отплати кредита релативно стабилно. Дуг становништва нарастао је на 751 милијарду динара (око шест милијарди евра) али званично седам одсто клијената има проблем са отплатом месечних рата, показује последњи извештај Кредитног бироа. Међутим, ако се зна да је укупна сума ненаплативих кредита становништва и привреде огромна (чак 3,6 милијарди евра) јасно је да је за банкарски сектор у Србији црвена лампица одавно упаљена.
И поред тога, како сазнајемо, банке не улазе радо у судске поступке ако је дужник физичко лице које не може да прогласи стечај. Учиниће све да до тога не дође и упорно покушавати да на други начин дођу до новца. Зашто?
– Банке су у обавези да код НБС резервишу одређени износ средстава као обезбеђење у случају ризика ненаплативости кредита. Ако покрене поступак тај пласман одлази сто одсто у резервацију. Од тог момента она је на губитку за целокупан износ који јој клијент дугује – објашњава саговорник „Политике” из финансијског сектора, који је желео да остане анониман.
Дакле, искључиво из сопственог интереса и заштите профита стрпљење банака према дужницима релативно је растегљиво. Свака од компанија има своја интерна правила мада су она више-мање слична. До месец дана, кашњење се углавном толерише. После тога, непријатни позиви и опомене о неизмиреном дугу постаће све учесталији. У том периоду (које банкари колоквијално зову „рано упозоравање”) постоји могућност договора са клијентом. Какви ће му услови бити понуђени углавном зависи од његовог банкарског досијеа, укупне задужености, имовине коју поседује, редовности ранијег измиривања обавеза… Неке од варијанти договора могу да буду рефинансирање кредита, како би му се омогућила нижа рата отплате али и све чешће „грејс” период током којег дужник има шансу да „ухвати ваздух”.
– Свака банка има свој начин за наплату потраживања. Неке ће по прећутном договору толерисати и чекати јер клијент нешто отплаћује. Друге ће покренути поступак извршења – каже наш саговорник.
Опраштање, наравно, не помињу ни у једној од банака које смо анкетирали. Ако договора нема, већ после 60 дана, његов дуг ће бити евидентиран у Кредитном бироу а то повлачи нове невоље за дужника. Ако у међувремену и покрије дуг годину дана најмање неће моћи да рачуна на нову позајмицу. Уласком дужника у евиденцију неплатиша Кредитног бироа је и тај преломни тренутак када се за банку стиче основ за покретање поступка. Да ли ће то урадити преко судова или извршитеља или хоће ли уопште нешто предузети банкама је остављено на вољу.
За разлику од јавних предузећа оне нису законски обавезне да се за наплату потраживања обрате Комори извршитеља. Због тога Комора, како нам је речено, нема евиденцију колико је банака покренуло извршних поступака. Тај података нема ни Народна банка Србије која, кажу, води евиденцију о принудној наплати али у сектору привреде.
