На вест од пре неколико дана да је тузлански сликар и скулптор Несим Тахировић остао без атељеа у осмој деценији живота, те да нико у граду неће да помогне овом међународно признатом уметнику, уметничка јавност БиХ и поштоваоци сликара остали су више него изненађени.
Схватајући да је Клиничком центру у Тузли, у којем је годинама имао атеље, тај простор потребан за проширење болничког капацитета, те да су му оставили разуман рок да се исели, сликару не може а да не засмета игнорантски однос градских власти према њему, који на најбољи начин репрезентује свој родни град било где да се појави. Уосталом, његов деда Хасанага Пашић био је градоначелник Тузле од 1935. до 1941. године.
У неким животним ситуацијама наиван, као и већина уметника посвећених свом послу, Тахировић се за помоћ обратио ректору Универзитета у Тузли Енверу Халиловићу, с молбом да му се уступи један девастирани објекат у склопу универзитетског кампуса. Ректор му је дао начелну подршку и упутио га на правну службу где је сликар предао писмени захтев. Међутим, речено му је да немају довољан број људи за бављење папирологијом, те да је његов захтев међу стотинак других, због чега треба да буде стрпљив. Ректор Халиловић је на почетку рата ушао у СДА и одмах је инсистирао на промени имена појединих основних школа у Тузли. Бавио се новинарством и био је члан редакције тузланских новина „Змај од Босне”, у којима је априла 1993. објављен текст са отвореним позивом муслиманима на убиства Срба. Кад су га још у рату питали како се могао да буде објављен такав фашистички текст, Халиловић је лаконски одговорио да је у питању „слобода штампе”. После рата је био министар културе тузланског кантона, па амбасадор БиХ у Москви, а сада му увелико тече други ректорски мандат.
Космополита Несим Тахировић, којем је сваки национализам стран, већ је имао проблема због својих ставова. Познато је да је у рату несебично помагао људима, не гледајући у њихова имена, због чега је, као и због чињенице да је у мешовитом браку, називан издајицом.
„Прст у око” онима који другачије мисле очигледно је била његова ретроспективна изложба из 2012. године, која је постављена у Београду и којом је на позив Историјског музеја Србије обележио свој четрдесетпетогодишњи стваралачки рад. Био је то додатни мотив његовим неистомишљеницима да му загорчавају живот као „проданој души”. Због припреме београдске изложбе министар културе у Федерацији БиХ Самир Каплан није хтео да га прими на разговор. Овај мостарски хоџа, пуне четири деценије млађи од уметника Тахировића, на тај начин настојао је да унизи уметника светског гласа.
Иако је београдска изложба окарактерисана као „културни догађај од међународног значаја”, треба ли уопште наглашавати да амбасада БиХ није учествовала у реализацији њене припреме. Изложба под називом „Прастари симболи мира и толеранције” требало је да траје три седмице, али је због великог интересовања продужена на два месеца, након чега је одржана и у Крагујевцу и Новом Саду. Дела овог уметника и хуманисте, студента београдског професора Косте Хакмана, одушевила су посетиоце. Директорка Историјског музеја Србије др Ана Столић на отварању је рекла како је уметник „од симбола различитих религија – хришћанства, ислама и јудаизма градио алегоријске представе”. Две стотине радова које је уметник изабрао за изложбу заједно са кустосом музеја Сашом Јањићем на најбољи начин указују на суживот и толеранцију на овим просторима.
Градоначелник Тузле Јасмин Имамовић, књижевник, требало би на себе да преузме обавезу решавања проблема уметника Тахировића. Од њега то очекује и Удружење ликовних уметника БиХ. Наиме, сликар је већ у дилеми да ли га се његов град одриче. А очито је да се Тузла и Несим и те како међусобно заслужују.
Члан Удружења новинара БиХ
