Још једна влада полако силази с политичке и економске сцене. Учинила је – што је учинила. Њеним учинцима бавиће се економски аналитичари и опозиција, али има једна област за коју није потребна временска дистанца да би се дошло до закључка да готово ништа није урађено.
Без много околишања, реч је о смањивању регионалних разлика у развијености земље. Нема владе у последњих пола века, па и дуже, које у својим обећањима нису видно истицале да ће се својски трудити да постигну равномернији регионални развој. Нажалост, много тога остало је на политичким и предизборним порукама и обећањима. Регионалне разлике се по многим показатељима чак и продубљавају.
На делу је и даље метрополизација, а с њом економско и демографско пропадање, рецимо као најупечатљивији пример, југоистока земље. Да невоља буде већа и развијенији делови земље, попут Војводине или Шумадије, имају своје „црне рупе” у којима су зацарили сиромаштво и старост.
За овакву оцену не треба пуно доказа. Довољно је завирити само у статистику. А она каже да је бруто домаћи производ београдског региона 2014. готово 40 одсто целе земље. Региони јужне и источне Србије имали су уделе у БДП од 19,7, односно 14,1 проценат. Последња истраживања указују да је економска снага југоисточне Србије за 80 одсто мања од републичког просека. У последње три године тек 7,7 одсто укупних државних подстицаја стигло је у овај део земље.
Забрињавајући су и демографски подаци. Између два последња пописа, од 2002. до 2011, број становника на југоистоку Србије опао је за око 186.000 људи. Дотле је број Београђана повећан за 98.000 душа. Од 21 девастиране општине у Србији, чак 19 је на југоистоку земље.
И све тако. Од бројке до бројке.
Премијер Вучић готово из дана у дан отвара и најављује нове погоне, дозива иностране инвеститоре, само што их не вуче за рукаве, нуди им сваку врсту помоћи па и хиљаде евра по радном месту… али ретки су се определили да своје погоне и фабрике подигну испод Лесковца. Свима су примамљивији и прихватљивији околина Београда и Војводина.
Нема тајне. Ту је најразвијенија инфраструктура. Близу су аеродром, пруга, ауто-путеви, Дунав… платежно способно тржиште, квалификована радна снага…
Млађан Динкић је некада чак и својој партији дао име по регионима, али даље од тога није много учинио. Разаслао је, истина, неке државне институције из Београда по већим градовима по Србији, али све остало било је – политика.
Иако избори нису још расписани, предизборна трка је почела. За сада се партије не баве много економским темама. Ту тешку артиљерију ваљда чувају за сам финиш. Ко год буде заиграо и на ту карту имаће „муниције” у огромним количинама, али суштина није у политичким препуцавањима, већ да Србија у развојном погледу не постане београдски пашалук.
