Zabava

Beogradski tržni centri – spomenici izgubljenog vremena

Navikli smo na trendove koji se pojave i ubrzo nestanu kao da ih nikad nije ni bilo. Danas bi sa tankim obrvama i u širokim pantalonama izgledali kao potpuni kreteni, pa smo zato obrve podebljali, a od pantalona napravili trendi šorc. Cedeovi za kompjuter postali su antikviteti, iako smo ih do nedavno rezali po deset dnevno, a flopi diskete odavno su izložene po vitrinama muzeja.

A šta je sa trendovima određenih konzumerističkih ideologija koje su živele između četiri zida unutar određenih arhitektonskih objekata koji i dan danas postoje? Tržni centri građeni tokom osamdesetih i devedesetih godina su na izdisaju. Nekada ulice, hodnike i lokale pune potrošača sa isto toliko punim kesama kupljene robe u Čumićevom sokačetu, Staklencu, STANKOMu, zamenio je miris memle i izlozi izlepljeni novinama i oglasima za izdavanje nevešto ispisanih hemijskom koja je na pola prestala da radi. Natpisi na papiru izgledaju kao da ih je nekakvo biće zarobljeno u tom prostoru ispisalo očajnički moleći za pomoć i izbavljenje.

Sećam se da sam kao klinka, dolazila namenski do Čumića i Milenijuma u potrazi za haljinom i cipelama za matursko veče. Roba koja se tu prodavala bila je na glasu, smatrala se luksuzom i kvalitetnom. Presrećna i preponosna što ću po prvi put dobiti haljinu baš odatle, jedva sam čekala da se vratim kući i pohvalim se drugaricama. Isprobavala sam toalete u hiljadu modela i hiljadu boja da bi mi mama na kraju kupila grimizno zelenu sa karnerima koju i danas nostalgično čuvam i koja me podseća na taj čuveni Čumić-Milenijum-Siti pasaž šoping. Samo deset godina kasnije upustila sam se u istu šoping turu koja će, ispostaviće se, biti pravi vremeplov sa napadima po kog zombija.

Prva stanica – tržni centar Staklenac, stakleno ruglo na glavnom trgu grada koje iako građeno za privremenu upotrebu, „privremeno“ egzistira već 27 godina. Neuspešno je rađen po uzoru na Kristalnu palatu koja je izgorela u Londonu 1936. godine.

Iako je nekad vrveo od ljudi, prodavaca, i žamora, danas je tu svega nekoliko lokala koji posluju. U prostore koji su tik do ulice poput trafika i fast fudova desi se da zaluta neko, ali čim sam ušla u stakleni Tehnodrom, pojeo me je mrak i pesma Bijelog dugmeta. Na prvom spratu rade dve radnje, na drugom još dve i internet klub sa zatamnjenim staklima iza kojih mi se čini da ima ljudi. Tu je i klub ruskog udruženja, sala za kapueru i jogu, sadržaji zbog kojih namenski odlaziš u Staklenac kako bi konzumirao baš to, ne radi šopinga. Raspitala sam se koliko ljudi dnevno procirkuliše ovim hladnim hodnicima i saznala da ih bude ne više od tridesetak. Upisala sam broj jednog oglasa za iznajmljivanje prostora i saznala da mu je cena 300 evra mesečno.

Vikendima je malo drugačija situacija, zbog igraonica koje koliko – toliko još uvek privla;e klijentelu. Ima dana kada niko ne uđe. Jedina svetla tačka bila je foto radnja u kojoj su ljudi čekali red da razviju filmove ili urade fotke. Treći sprat je napušten, gluv i jeziv. Mahom prazni izlozi i napušteni lokali sa tragovima prošlosti. Stepenice su oblepljene reklamnim natpisima radnji koje više ne postoje. Nekada je tu bila Levi’s radnja gde sam kupovala farmerke. Od nje su ostale samo gole lutke, bez farmerki. Koračam i čujem glasni eho koraka. Osvrnula sam se oko sebe, shvatila da sam sama na spratu i uplašeno trkom pobegla.

Produžila sam do Čumića, gde sam nebrojano puta prošla, ali samo usputno prošla. Ispred raštrkanih radnjica, od turističkih agencija do prodaje elektronskih cigareta, stajali su prodavci i dosađivali se.

Ipak, ovo je jedini stariji tržni centar za koji možemo reći da ga je zahvatio talas revitalizacije. Pre pet godina, Čumiću je bar malo vraćena stara slava iz devedesetih formiranjem Belgrade Design District. Lokale je zakupilo 20 domaćih dizajnera i reciklirano jedno krilo betonskog lavirinta. Uprkos tome što se i ovaj kompleks nalazi u centru grada, nekoliko dizajnera mi je reklo da se veći deo prometa odvija onlajn.

Tržni centar u Lominoj ulici na Zelenom vencu, iako lociran u prometnom delu grada, godinama već spava neprimećen. Lokali sa uskim izborom proizvoda, zapušteni su i usamljeni. Ali ukoliko vam je potrebna motorna testera, pehar, ili vibrator, ovo je mesto za vas. Poput duha, praznim hodnikom pored mene je proletela žena sa upaljenom cigaretom ostavljajući za sobom trag od pepela.

Dotrajale kožne fotelje na koje verovatno godinama niko nije seo, pokazuju da su nekada bile potrebne i korišćene. Ušla sam u seks šop sa nadom da ću dobiti neku informaciju o prometu, ali su me isterali pod izgovorom da nemaju vremena za priču, iako ne samo da je lokal bio prazan, već čitav tržni centar.

Slična sudbina zadesila je i tržni centar STANKOM. Iako najmlađi, napravljen srednom devedesetih, nije odoleo struji propadanja i napuštanja. Svega desetak lokala je živo, i to su uglavnom poslovni prostori i kancelarije. Crvene šipke unutar objekta podsećaju na kosti koje na rubu snage održavaju konstrukciju. Znake ovozemaljskog života davalo je samo nekoliko upaljenih bandera i šćućurenih maca u jednom od izloga.

Sa iglom infuzije u ruci, poslednjim otkucajima srca žive i tržni centri na Banjici, Banovom brdu, Vidikovcu i Konjarniku. Roletne se polako spuštaju na lokalima, i male trgovačke radnje nestaju.

Iako je u njemu poslednji sprat potpuno napušten i opustošen, tržni centar Piramida se možda može pohvaliti najpovoljnijim stanjem što se tiče odnosa količine kupaca i prodavaca.

Unutra su radnje sa jeftinijom garderobom nego što je možete naći po buticima i upravo je to jedna prolaznica istakla kao razlog svakodnevnog dolaska. Međutim, ljudi koji su kružili po kompleksu bili su uglavnom starijeg doba. Konjići i autići koji rade na novčić ispred tržnog centra odavno su prevaziđeni vid zabave i prekriveni su debelim slojem prašine. Od prodavnica preovlađuju saloni venčanica, obuće i turističke agencije. Na zgradi je načičkano hiljade reklama, pola onih za radnje koje više ne postoje.

Prostor jednog od ovih lokala, nekada smo svi mi mogli priušiti sebi ukoliko izdejstvujemo kredit, prodamo stan, ili livadu na selu. Sada, velike i moderne lokale mogu priuštiti samo bogati i uglavnom strani investitori.

Očigledno je da se sa raznim razvojnim fazama kapitalizma, menjala se i potrošačka struktura. Arhitektonski hangari tzv. šoping molovi, enormnom kvadraturom ( Ušće 130 000m2 i Delta city 85 00m2) i bogatijim sadržajem po ugledu na Zapad, surovo su ubili i istisnuli manje tržne centre, robne kuće i bazare. Nekadašnji tržni centri predstavljali su samo skup različitih prodavnica na jednom mestu, dok su šoping molovi nahranili sve konzumerističke apetite nove ere i učinili da jedan celodnevni boravak u takvom prostoru postane sasvim moguć i čak štaviše, zabavan i onom ko ne voli da kupuje. Veliki adut novih šoping centara su i besplatni parkinzi.

Iako sama više volim da šetam Knezom, ulazim u odabrane prodavnice, a u međuvremenu na suncu pojedem sladoled, kesten i udahnem malo vazduha, istina je da su svetski brendovi, masovna sezonska sniženja, holivudski hitovi na velikim ekranima, kao i izbor hrane od Meka do pekinške patke u potpunosti zamenili skučene lokale nekadašnjih tržnih centara. Materijalistički hramovi skroz su zgazili gušt kupovanja po bakalnicama, zanatskim radnjama, i malim lokalima, nateravši nas da u kupovinu idemo i kada nemamo para.

No, više od tog gušta, žao mi je zgrada koje svakodnevno i dalje stoje ukopane i polumrtve na svojim mestima, opominjući nas o teskobi prolaznosti i zaborava. Neke su ružne i potpuno demode, disharmonično postavljene u određenu urbanističku sredinu, a neke pak lepe ali željne novog odela. Poput ožiljaka podsećaju na jedno vreme, dotrajalo i izgubljeno.

Šta uraditi sa tim objektima, oživeti ih ili potpuno ubiti?

Ova problematika još nije rešena ni na Zapadu, gde mnogo više napuštenih centara zjapi prazno i neiskorišćeno. Sigurna sam da bi se u određenim prostorima moglo izvesti neko prekomponovanje ili prenamena. Obratila sam se stručnjaku i pitala za mišljenje. Kontaktirala sam arhitektu iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji mi je o traženju odgovarajućeg rešenja odgovorio:

„Tretman ovakvih objekata bi se odredio u zavisnosti od kvaliteta arhitekture i lokacije na kojoj se nalaze. Za one koji su u istorijsko jezgro uneli disharmoniju, odnosno nisu doneli arhitektonski kvalitet, verovatno bi zamena tj. uklanjanje bilo rešenje, npr Staklenac i Čumić. Novo rešenje bi se tražilo putem javnog konkursa s obzirom na to da se radi o prostorima koji imaju veliku istorijsku težinu I značaj. Ostali, čija arhitektura relativno zadovoljava vrednosne kriterijume, bili bi predmet revitalizacije, odnosno preprojektovanja i davanja nove namene sto je uvek moguće.“

Da li će ovakva sudbina jednog dana zadesiti i aktuelne šoping molove? Konzumeristički apetiti rastu i menjaju se, diktiraju ih svetski trendovi, koji se bez mnogo pažnje i razmišljanja prevode na lokalno. Već je počelo da se govori o čitavim šoping gradovima koji se konstruišu na periferijama. Šta ćemo onda sa opustošenom zgradom Ušća, koja je, kao i Staklenac na više nego reprezentativnom mestu u gradu?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh