• Društvo

    Берберско-фризерска задруга у Параћину, међу последњима у Србији

     

    У најужем центру Параћина, код Споменика „Победник“, налази се берберски салон „Украс“.

    „У чему је вест?“, питаће се наши читаоци.

    Такво питање је сасвим умесно. Одавно је познато да је вест када човек уједе пса, а не када пас уједе човека. Постојање берберског салона, само по себи, и није нека вест.

    Међутим, постојање и успешан рад Берберско-фризерске задруге „Украс“ у Параћину, основане 20. фебруара 1946. године, јесте вест.

    О Задрузи смо обавили разговор Александром Илићем, директором.

    „Овде сам се запослио 1994. године, као мушки фризер, чиме се бавим и данас. У време када сам почео да радим, било је нас шест мушких фризера и још шест женских фризера. Имали смо два локала, један поред другог, у центру града; у једном је био мушки, а у другом женски фризерски салон.“

    „Колегинице из женског салона су касније отишле у пензију и тражиле су одговарајућу отпремнину. Нисмо имали друго решење него да продамо женски салон и од тога смо исплатили отпремнине. На то нас је определило и то што је овај салон слабије радио.“

    „Мушки фризерски салон је увек боље радио, тако да успешно послује и данас. Остало је тројица запослених који овде раде, а који су и задругари. Имамо још седам задругара, бивших запослених, који су већ у пензији. Редовно имамо и ученике на стручној пракси.“

    Има ли интересовања других фризера и сличних занатлија у Параћину да се укључе у рад задруге?

    У Параћину има шездесет до седамдесет фризера, али не показују никакво интересовање за удруживање у Задругу. Желе да раде самостално.

    Како то да ви и даље радите у Задрузи?

    Зашто бисмо мењали нешто што ради добро? Задовољни смо пословањем и наставићемо тако и даље.

    Да ли имате неку помоћ од државе или локалне самоуправе?

    Не, немамо никакву помоћ. На то што смо ми задруга, а не занатска радња или привредно друштво, нико се не обазире.

    Имали смо, чак, и штете. Један наш задругар, који се уредно био пријављен као радник и за кога су редовно уплаћивани доприноси на зараду, раскинуо је радни однос у задрузи без своје кривице и тражио да оствари новчану надокнаду као незапослен.

    Такав захтев је одбијен јер је наш бивши радник и даље био задругар! (Других разлога за одбијање није било.) Да је био предузетник, остварио би своје право без проблема.

    Истраживали смо где су у Србији опстале берберско-фризерске задруге. Иначе, ради се о задругама основаним после Другог светског рата, слично тада осниваним земљорадничким задругама. Тако су осниване занатске задруге и у другим занатима; пре више деценија, сваки предузетник је био регистровани као самостални занатлија или као удружени занатлија. Берберско-фризерске задруге су често стицале локале на најрепрезентативнијим местима у својим срединама, у самом центру града.

    Према подацима до којих смо дошли, још увек постоје сличне задруге у више места у Србији, у Инђији, Сомбору, Лозници, Смедереву и Јагодини.

    У осталим местима, сличне задруге су нестале. У Нишу је фризерска задруга имала велики салон тик до хотела Амбасадор, али ни задруга ни салон не постоје већ петнаестак година.

    Задруга фризера из Врњачке Бање је обрисана из привредних регистара. Берберско-фризерска задруга у Врању је у ликвидацији, а задруга у Крагујевцу је у стечају од 2015. године, при чему је стечај предложила сама задруга, због блокаде пословног рачуна од преко 18 милиона динара.

    Зашто се гасе занатске задруге у Србији? Протеклих година, највише радника је остало без посла пропадањем друштвених индустријских предузећа, а за њима друштвених предузећа у области трговине, пољопривреде, грађевинарства и транспорта.

    Тако нешто је, бар делом, била историјска нужност. Привреда заснована на концепту друштвене својине је показала своја ограничења.

    Претворити такву привреду у савремену привреду која може да буде одржива у данашњем свету није било могуће без отпуштања радника. Наведено се јасно види на искуству бивших социјалистичких земаља које су прошле транзицију, али и на примеру земаља које су и даље социјалистичке, рецимо Народне Републике Кине.

    Међутим, како то да бар део отпуштених радника није прешао у занатлије? У последњих десетак година, велики новац смо дали страним инвеститорима како бисмо запослили армију незапослених с којом смо се суочили у (иначе, врло лошој) приватизацији друштвених предузећа.

    Да је део тог новца био усмерен у помоћ развоју малих породичних радионица и занатских радњи, резултати би, вероватно, били бољи него сада.

    Да је бар мали део новца потрошеног за субвенције страним инвеститорима употребљен за оснаживање удруживања занатлија и других ситних привредника, резултати би били још бољи.

    Овако, у градовима широм Србије, на месту некадашњих репрезентативних фризерских салона имамо продавнице половне одеће, на месту књижара имамо кладионице, а на месту некадашњих кафана имамо пекаре које продају пециво свеже печено из замрзнутог стања и свакојаке продавнице брзе хране.

    Чик нађите у некој вароши у Србији ковачку, столарску или казанџијску радњу.

    У оснаживању домаће привреде, мора се признати да Општина Параћин води донекле другачију политику у односу на већину средина у земљи. Да није тако, вероватно ни фризерска задруга у Параћину не би преживела.

    Параћин, јун 2019. године

    Љубомир Костић

    Фото: Д. К.

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирала је општина Параћин. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

     

     

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com