Када сам у хотелу „Интерконтинентал”, двијехиљадите године, Љубиши Ристићу указао на грешку његовог укључивања у политички живот Србије, посебно у пројекат ЈУЛ-а, он ми је одговорио: „Не разумеш ти то, Слобо и Мира су дивни, обични људи, нису они оно што многи о њима мисле.” Ристић такође није обичан човјек. Велики позоришни редитељ није ме тада разумио!

Био је у праву у једној ствари! Нису ни Слободан Милошевић ни Мира Марковић оно што су људи о њима мислили! Најмање су били обични људи, колико год им је годио такав статус. У животу и на филму људи се боре да добију колико је могуће значајније улоге, мало ко жели улогу обичног статисте.

Када добију важну улогу ријетко када је врате. Најмање обичан, од свих које сам упознао, био је Слободан Милошевић. Квалификовано о томе пишем пошто ме је чак и рођена мајка због Слобе питала: „Чији си ти човјек, сине?”

Хипнотички је дјеловао језик Слободана Милошевића, који, касније се испоставило, није имао атомску бомбу у џепу да би се супротставио читавом свијету. Али морамо признати – јесте се супротставио, што је било довољно да се мени свиди.

Послије дугогодишњег одрастања уз Тита, који је умио да дуго говори и не каже ништа, али је урадио много, Слобо је говорио јасно и чисто, само што није урадио много, пошто му стање у свијету, за разлику од Тита, није ишло наруку. Много се промијенио свијет.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ