Утакмица за треће место на Европском првенству у футсалу (овај рогобатан назив засад не смета ни онима који га играју, ни онима који прате фудбал у сали, а ни онима који би требало да брину о нашем језику) донела нам је два губитка. Србија је остала без медаље и без – Слободана Сантрача, рекордера по броју голова у југословенској Првој лиги (218), што ће, с обзиром како нам играчи премлади одлазе у иностранство тешко да буде надмашено.

Најбољи голгетер наше лиге је преминуо у 70. години док је гледао ТВ пренос сусрета Србија – Казахстан. Издало га је срце које је куцало за фудбал!

А да није било једне повреде док је још био ђак можда се никада не би посветио фудбалу. Наш краљ фудбалских стрелаца се тада бавио рукометом и то као – голман!

Фудбалски тренер Драгољуб Милошевић му је помогао да се што пре излечи, а захвални млади Сантрач је напустио рукомет и ЗСК и прешао на фудбал. Истина, тај спорт му није био непознат, јер је тренирао у млађим категоријама Такова из Горњег Милановца, а потом, кад су се његови родитељи преселили у Ваљево, приступио Радничком, који се с Будућношћу спојио у нови клуб – Металац. Али са 14 године није имао стрпљења да чека да прође двогодишњу омладинску фудбалску школу, коју је 1960. у клубу основао Драгослав Филиповић.

Исто тако није хтео да чека своју прилику у другом тиму Партизана, када је као даровит стрелац Металца (био је омладински репрезентативац Србије с Џајићем, Холцером, Дујковићем…) већ привукао пажњу.

Прихватио је понуду ОФК Београда 1965, јер је знао да ће, иако тек 19-годишњак, да добије место у првом тиму. И да ће од крила, каква су била Јосип Скоблар и Спасоје Самарџић, ондашњи стандардни репрезентативци, да добија „праве лопте”.

И био је у праву. Већ у првој сезони је дао 20 голова и освојио Куп Југославије. У финалу против загребачког Динама (6:2), можда и најлепшем које је одиграно, сваки члан трија С (Самарџић-Сантрач-Скоблар) дао је по два гола.

Иако је четири пута био најбољи стрелац лиге (1968, 1970. с Бајевићем из Вележа, 1972. и 1973. с Лазаревићем из Црвене звезде), иако је 1972. с 33 гола у 34 кола добио Бронзану копачку „Франс фудбала” као један од најбољих лигашких стрелаца у Европи, иако је 25. марта 1973, против Динама (4:2) постао и рекордер по броју голова у првенствима Југославије (пре њега је та почаст припадала Бори Костићу из Црвене звезде, који је по неким статистичарима дао 158 голова, а по неким 159, а Сантрач је Загрепчанима дао сва четири гола и на тој утакмици и по једној и по другој рачуници поставио рекорд) – за репрезентацију је дао само један једини гол!?

Али, у њој није ни добио праву прилику. Одиграо је укупно 110 минута! Никада целу утакмицу (највише једно полувреме). Када је био у зениту јавност је убеђивала тадашњег селектора Бошкова да га уврсти у тим, али узалуд, мада су га се наши голмани бојали.

„Не једанпут ми се десило да после интервенције, када сам држао лопту у рукама, осетим његово присуство. Он је увек ту. То нервира и деконцентрише голмана. Такав тип играча увек ми је био најнеугоднији. Не треба погрешно схватити да он своје голове даје само из тих ситуација. Он уме и врло ефектно да затресе мрежу. Шутира из свих позиција и увек треба бити на опрезу”, описао је Сантрача тадашњи голман Партизана Иван Ћурковић у уводу свог интервјуа с њим за „Темпо”, недељни илустровани лист који је издавала „Политика”.

А Сантрач је био богомдани голгетер. Ево како је у „Спорту”, када је постао једини наш фудбалер који је дао више од 200 голова у првенству, сам открио своју тајну како постиже поготке:

„Апстрахујући онај урођени осећај за гол, који мора да има сваки голгетер, једноставно планирам поготке. Пре сваког меча покушавам да се максимално концентришем и тада углавном размишљам о голману и фудбалеру који ће мотрити на мене. Не знам да ли је то нескромно рећи, али проучавам кретање голмана и чувара, које касније на терену покушавам да доведем до потпуног умирења. Кад то постигнем, лако се прикрадем мрежи и потом је обично погодак”.

Свој двестоти гол је дао за Партизан у Сарајеву против Жељезничара (2:2), 27. августа 1978. Штета је што му судија Маџоски из Прилепа није признао гол у претходном колу против Хајдука у Београду (2:2, дао оба гола), јер би то и симболични показало која му је главна одлика била. Голман Сплићана Ћосић је бацио лопту увис да је испуца, а Сантрач, који се врзмао око њега, скочио је као мачка, избио му је док је била у ваздуху и послао је у мрежу.

Последње голове је дао играјући за Галенику. Из ОФК Београда је у јануару 1978. отишао, јер је процењено да је за старо гвожђе. У Партизану је поново заблистао и много допринео да постане шампион, а када су и тамо закључили да је његово прошло, преселио се међу Земунце (у шеснаестини финала Купа, 7. октобра 1981. на стадиону ЈНА, доказао је „црно-белима” да су га прерано отписали).

Остао је и после играчке каријере у фудбалу. Био је селектор оне наше репрезентације која је играла на Светском првенству 1998. у Француској, али упркос врло звучним именима (Стојковић, Мијатовић, Савићевић, Михајловић итд) није стигла далеко. Да Мијатовић против Холанђана није промашио пенал ко зна докле би та екипа стигла. Али, испала је у осмини финала (2:1) и кола су се сломила на Сантрачу.

Као што су га као играча „заборавили” селектори, тако није био по вољи ни нашим клубовима као тренер. Водио је екипе по белом свету, али не и наше. Отишао је, а нико од њега није тражио да учи, ако ништа друго, наше играче како се дају голови. Ако је то неко знао, онда је то био он.