Математика каже следеће: око 800.000 особа с инвалидитетом, плус 700.000 припадника ЛГБТ популације, једнако је милион и по гласова. Ако се дода још двестотинак хиљада избеглих и интерно расељених људи, као и друге социјално угрожене, осетљиве или мањинске групе, цифра би се можда попела и до два милиона. Мало ли је то потенцијалних гласова за странке?
Иако је ова рачуница чисто хипотетичка, јер нису сви горепоменути грађани пунолетни, партије се радо уочи избора сете маргинализованих група, јер је очито реч о великом резервоару гласова чију наклоност ваља придобити.
Тако је Социјалдемократска партија Србије Расима Љајића потписала споразум о сарадњи са Савезом инвалида рада Војводине и Удружењем грађана особа са инвалидитетом „Лагатор” из Лознице.
Да ли овакви потези представљају „кампањску осетљивост” политичара према онима којима је помоћ државе и друштва најпотребнија? И шта те групе добијају сарадњом са странкама?
Њихов утицај на политику и парламент, према мишљењу политичког социолога Зорана Стојиљковића, треба разликовати од директне подршке некој листи пред изборе. У првом случају, реч је о некој врсти јавног заговарања и лобирања рањивих мањинских група које немају велике паре да то раде на начин на који то чине, рецимо, корпорације, сматра он.
„С друге стране, директна подршка таквих удружења некој изборној листи има оправдање ако постоје традиционалне везе између појединих организација с делом политичког спектра, као кад синдикати подржавају левицу. Ипак, пошто код нас сви воде једну политику у кампањи, а другу кад дођу на власт, та врста везе је овде ослабљена”, сматра он.
Додатни проблем, према његовом мишљењу, јесте цепање ових друштвених група на бројне организације које се усмеравају ка различитим листама, па испада да „свака странка има ’своје’ особе с инвалидитетом”.
„И то је легално, али мислим да је боље уместо такве квазипартијске фрагментације да то раде групним, организованим утицајем парламент, медији и јавност”, истиче Стојиљковић.
Баш тако функционише Национална организација особа с инвалидитетом Србије (НООИС), која је и пред ове изборе свим странкама на власти и у опозицији понудила протокол о сарадњи. Иначе, за разлику од Вулиновог министарства, на чијем сајту стоји да има 700.000 особа са инвалидитетом у НООИС-у кажу да их има стотинак хиљада више.
Како каже Иванка Јовановић из НООИС-а, понуђени протокол за сарадњу за сада су прихватили СДПС и Нова странка Зорана Живковића, а до краја месеца биће потписан и са Српском напредном странком.
„Ми смо кровна организација за око 500 удружења и локалних савеза особа с инвалидитетом. Наше залагање за унапређење положаја тог дела друштва подразумева сарадњу с онима који спроводе власт на свим нивоима. Зато у кампањама свим странкама које се кандидују нудимо исти текст Протокола о сарадњи, који дефинише циљеве за унапређење положаја особа с инвалидитетом”, истиче она.
Тај споразум, додаје, не представља сврставање на страну било које партије. Штавише, НООИС увек своје чланство позива да изађе на изборе и гласа у складу са својим убеђењима. Наша саговорница сматра да је ова иницијатива допринела већој видљивости особа с инвалидитетом у широј јавности, али и међу „доносиоцима одлука”.
„Примера ради, кад је пре неки дан у Скупштини расправљано о допунама Закона о спречавању дискриминације особа с инвалидитетом, три и по сата су народни посланици из свих странака причали о том проблему. То је била једна од ретких прилика кад се нису сукобљавали по политичкој линији”, истиче Иванка Јовановић.
У претходној изборној кампањи 2014. године споразуме с удружењима особа с инвалидитетом потписивале су демократе и социјалисти, док су напредњаци добили подршку расељених с Косова и Метохије. Ниједна странка, међутим, није озваничила сарадњу с организацијама које заступају ЛГБТ популацију, чији припадници, према проценама који сами износе, чине десетак одсто становништва Србије. Горан Милетић из организације Параде поноса каже да ни ове године нико није контактирао ЛГБТ удружења, осим што су поједини, претежно опозициони покрети и партије, на интернету исказали интересовање за проблеме ове популације.
„Странке то не раде, вероватно зато што сматрају да ће им то одузети популарност”, истиче Милетић.
Он не верује ни да ће ЛГБТ удружења подржати неку листу на изборима.
„Те организације ипак виде себе као део цивилног друштва и баве се људским правима. Зато желе да остану неутралне, али ће тражити од свих странака да се изјасне о овој теми”, закључује Милетић.
Сарадњом с „рањивим друштвеним групама”, сматра Зоран Стојиљковић, партије стварају имиџ да су социјално осетљиве и да воде рачуна о интересима „малих грађана”.
„То је зато што се у предстојећој кампањи, као ни у претходној, бирачко тело неће делити око ЕУ или Косова, већ око утиска који има о томе ко ће успешније решити трагично сиромаштво, незапосленост и кризу у Србији”, напомиње Стојиљковић.
