Ako neko hoće da se bavi jezikom u javnoj i službenoj upotrebi, naročito s naglaskom na funkcionalnoj pismenosti, to se ne može menjati kampanjski, nego sistematski, kaže lingvista Ranko Bugarski za list Danas.
„Naravno, lakše je pokrenuti neku kampanju i s vremena na vreme pričati o ćirilici, pri čemu se potpuno zanemaruje jezička kultura, odnosno nekultura u medijima s državnom frekvencijom čije su emisije pune prostakluka, govora mržnje, verbalnog primitivizma ispod svakog civilizacijskog nivoa“, objašnjava Bugarski, koji je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, reagujući na konstataciju da je fokus naše jezičke politike kojim pismom ćemo pisati, a ne šta ćemo pisati i govoriti.
Medjutim, kako dodaje, Ministarstvo kulture i informisanja nije nadležno za tako prostački jezik u sredstvima informisanja, ali jeste nadležno za pisanje zakona o jeziku i pismu.
Na pitanje, kako je moguće da je Ministarstvo istupilo sa predlozima o merama zaštite ćirilice bez prethodno sprovedenih istraživanja o upotrebi dva pisma, Bugarski kaže da je moguće kad vam je motivacija više politička, nego kulturna ili stručna.
„Lakše je da se izadje s tim predlogom, da se uberu neki poeni, i sa strane Ministarstva i sa strane tih nacionalnih lingvista, ali i još nekih ustanova kao što je Zavod za pručavanje kulturnog razvitka Srbije. To je otprilike isti krug političara, istoričara, srbista koji su radili Strategiju razvoja kulture. Nema tu interesovanja za prava istraživanja, već se koriste podaci od pre nekoliko decenija“, kaže Bugarski.
On, kao primer, navodi da se, recimo, prate procenti ćiriličnih i latiničnih knjiga, pa se izvuče zaključak da je ćirilica ugrožena.
„Kakvo je stanje stvari zaista, prema anketama, latinica u mnogim domenima preovladjuje, ali ne sa nekom ogromnom razlikom, ili se podjednako koriste oba pisma“, objašnjava Bugarski.
Na opasku da jezičku politiku vode isključivo srbisti, Bugarski kaže da su „oni zauzeli, da ne kažem okupirali“, tu poziciju, smatrajući da je sve što se tiče jezika i pisama isključivo njihov domen i da nema ko tu da se meša, pogotovo, kako kaže, ne neki anglisti.
Tom materijom trebalo bi, po njegovom mišljenju, da se bave i sociolingvisti i stručnjaci za opštu lingvistiku, posebno ljudi koji su se u nekoj meri bavili pitanjima jezičke politike i planiranja jezika.
„Naravno da ona ne isključuje srbiste, medju kojima svakako ima onih koji se razumeju u jezičku politiku. Medjutim, ovi koji predlažu ovakve mere koje podržava Ministarstvo, uopšte nisu kompetentni“, zaključuje Bugarski.
