Сви знамо за латинску изреку: De gustibus non est disputandum (о укусима се не расправља). Шта она, заправо, хоће да каже? Како на овоме свету има толико различитих укуса да је бесмислено препирати се око тога који је прави? Или, како је неотуђиво право сваког човека да има сопствени укус који се не сме доводити у питање?

Моје је мишљење да о укусима и те како треба расправљати. Поготову ако нечији постане доминантан, ако нам се натури као општа вредност. Наиме, од једног тренутка, ова врста притиска може почети да угрожава modus vivendi (начин живљења). А то подразумева заједништво оних који су сагласни да о питању укуса нису сагласни.

Навешћу један наоко безазлени пример. Седамдесетих и осамдесетих у моди је био такозвани жанровски филм. Група младих синеаста била је окупљена око свог гуруа који је пропагирао жанр као крајњи циљ филмске уметности. Јасно је дефинисао жанровске обавезе и забране и међу својим следбеницима завео неку врсту гвоздене дисциплине око тога шта је добро, лепо, исправно и шта – није. Такозвани ауторски филм био је проглашен за смеће и оспораван свим средствима док су разни чудни наслови, углавном комерцијални холивудски производи као, на пример, „Конан варварин” Џона Милијуса, били слављени као ремек-дела.

Добро, рећи ћете да о укусима не треба расправљати и да те мале естетске заврзламе нису вредне помена. Да, али убрзо затим, подржавање естетског става прерасло је у неку врсту политичког становишта. Слепо придржавање естетских упута вође претворило се у безусловну обавезу подржавања његових политичких погледа. А они су деведесетих нагло скренули ка национализму. Гуру је, уз извесне напоре, прешао са ијекавице на екавицу, оставио по страни Холивуд и обрушио се на Америку, до мало пре идеализовану као постојбину свих значајних жанровских остварења. Један од његових омиљених следбеника завршио је чак на ратишту, као командант неке паравојне јединице, док су остали, оставши без теоријске подлоге, углавном безуспешно покушавали да остваре „чисти жанр”. Гуру се губио у разним политичким иступима, који су све више подсећали на естраду, а његови студенти, они који су му толико веровали, били су изгубљени у свету у коме више није било ни трага јасним правилима којима их је учио.

Ова прича ме подсећа на оно што нам се овог тренутка управо догађа, на „Београд на води”. И ту је у основи питање укуса. Вођа нације, неоптерећен било каквом сумњом у сопствени естетски суд, прогласио је овај пројекат „лепим”. Чуди се онима којима се његова „визија” не свиђа, не налази за сходно да о њој консултује многобројне домаће архитекте и полицијски удаљава оне који би да изразе своју сумњу у смисао оваквог подухвата. Усуђује се да промени језгро насеобине старе више хиљада година, за то ангажује архитекту из сасвим другог краја света, који је у Београду боравио свега неколико дана. Уопште не хаје за то шта о његовом избору мисле људи рођени у овом граду, он Београд мирно, из основа мења, ношен убеђењем како је то што чини оно право и да ће све то бити – лепо. Неко ће рећи: „Можда ће тај Београд на води бити стварно леп.” Али, такође, неко може тврдити: „То је чиста бесмислица, гомила ружних зградурина која ће потпуно покварити изглед нашег града.” Уколико су ови први у праву они, нажалост, неће имати прилике да ликују јер већина њих неће бити жива када овај пројекат буде завршен. А овим другим, чак и ако буду у могућности да се увере како су жртве лошег укуса, биће жао што нису нешто предузели да се овакав наказни пројекат осујети.

Лош укус се, међутим, не задржава само на том урбанистичком пројекту. Он почиње да прожима цело друштво. Узмимо само изглед женског дела државног апарата: претераност у шминкању, неадекватно, често неумесно инсистирање на модним детаљима који само истичу мане. Примитивни начин изражавања, простачко понашање и очајни смисао за хумор разних функционера. Или, по укусу „жанроваца”, додела српског држављанства звезди акционих глупости Стивену Сигалу и фотографисање највишег државног руководства са тим свеже офарбаним шмирантом.

Ту уједно лежи одговор зашто је у овој земљи култура гурнута у страну. Није то случајност. Друштво којим доминира неукус не сме себи дозволити да на сцену дођу праве вредности. Оно мора затрети све што је разумно, уклонити компетентне људе и не дозволити добром укусу да се појави. Зато што их он угрожава. Прети да сруши њихово царство. Царство лошег укуса.

Редитељ