У Културном центру Србије у Паризу 17. марта приказан је документарни филм „Црњански…” редитеља Данила Бећковића. Славица Петровић, директор центра, поздравила је прилично бројну публику, иако се то вече поклапало са отварањем Салона књига. Ипак, било је оних које је знатижеља за Црњанским довела у центар града. Била је то изузетна прилика да се сагледа његов живот после мање од тридесет година када је овде био у жижи по преводу његових „Сеоба”. Филм је приказан у оквиру „Фестивала Европа око Европе”, који је основала Ирина Билић и која је после пројекције рекла да он равноправно представља ауторски филм малих и великих европских кинематографија, као и да је филм о Црњанском прави креативни истраживачки документарни филм.
Филм је топло поздрављен, а његов аутор Данило Бећковић каже да је Црњански идеалан филмски јунак.
– Његова биографија делује као да је преписана из неког авантуристичког романа – објашњава Бећковић. – На почетку филма набрајамо шта је све био у животу: писац, песник, дипломата, новинар, авио-ентузијаста, учесник у двобоју, фудбалер, сликар, књиговођа, професор у средњој школи… За разлику од неких његових колега за које не можемо рећи много више од тога да су се родили, писали и умрли, о његовом животу би се могли написати цели томови. Живот Црњанског пратио је бурну судбину српског народа од краја 19. до седамдесетих година 20. века. Историјски догађаји су у већој мери него код било ког другог српског писца, осим можда Његоша, одредили његов животни пут. Такође је и његово дело у великој мери политично. Судбина појединца је код њега увек нераскидиво повезана са судбином национа. Зато је филм о Милошу Црњанском и филм о српској историји.
Опсесивне теме Црњанског су сеобе и живот емиграната. Оне се данас чине актуелнијим него икада. О томе редитељ филма каже:
– Емиграција у време Црњанског није била исто што и сада. На страну то што су се и западна друштва тада опорављала од последица Другог светског рата. У питању је била издвојеност из матичне средине каква је данас, са модерним телекомуникацијама, интернетом, сателитском телевизијом – потпуно немогућа. Многима се позиција емигранта и политичког прогнаника у Лондону чини романтичном. Данас свако ко отпутује ван Србије на две недеље одмах пише роман о свом емигрантском искуству. Међутим, за Црњанског су године проведене у егзилу биле веома мучне. У Југославији није могао да објављује, а у Лондону није имао за кога. Уста су му годинама била везана, а понижења која је прошао огромна. Чим су међународна поткусуривања довела до тога да се диктатура у Југославији мало олабави, он је пожурио да се врати свом народу и свом језику, без обзира на сва шиканирања која је с времена на време морао да истрпи. Кад је реч о српским сеобама, оне и даље трају, само нису тако видљиве као сеобе неких других народа.
На питање да ли је Црњански и даље актуелан, Данило Бећковић је одговорио:
– Ми смо чудна средина у којој никада ништа не пролази и ниједна свађа не застарева. И данас би многи хтели да се обрачунавају са Црњанским и да га отпишу јер није био политички коректан у време када политичка коректност још није била измишљена. Има и оних који би отписали не само Црњанског, него и целу нашу културу као нешто превазиђено и непотребно. Стално нас убеђују да смо функционално неписмени и да нам је боље да такви и останемо, али не умеју да објасне зашто је онда Сајам књига у Београду други најпосећенији у Европи, зашто Фест сваке године посети један град средње величине и како је могуће да у београдским књижарама можете да нађете све од Гилгамеша до Уелбека. За кога се, у земљи неписмених, штампају све те књиге? У тим књижарама наћи ћете и нова издања свих дела Милоша Црњанског.
