Још уочи првенства је процењивано да овај Партизанов тим нема велики домет. Мислило се на борбу против Црвене звезде за првака државе. Сада је ситуација „црно-белих” црња од црне!

Не само што је одавно престала да титра и последња нада о освајању титуле, него клубу из Хумске предстоји грчевита борба и за четврто место у лиги. За последњи воз (ако Младост не буде у финалу Купа Србије) за излазак у Европу.

А сада је испод црте. Пети је! Истина, може да заврши и као трећи. Још све зависи од њега. На папиру – окршаји с најтежим супарницима су прошли. Али, за овај Партизан нема лаког посла. Ко би рекао да ће и окршај с Младошћу из Лучана да буде дерби! И то такмичарски врло важан. Од њега ће умногоме да зависи ко ће у квалификације за Лигу Европе.

Постоји и могућност да Партизан освоји Куп Србије и тако стекне место у Уефином такмичењу. Али, на реванш у Ниш, 15. маја, иде с предношћу од само 1:0 из прве полуфиналне утакмице. Ако успе против Радничког, онда још треба да добије и у финалу, које се, такође, игра на Чаиру.

Пораз од Црвене звезде, као и сваки неуспех, тешко пада. Партизан с тим уме да живи, јер је у дебелом заостатку у победама за комшијом. Али, овај у 160. међусобном окршају у првенству боли више од ранијих.

Можда је само онај у пролеће пре 40 година теже притискао. После њега је Партизан бринуо за свој опстанак у лиги у којој је сачувао место тек у последњем колу.

Од распада Југославије није био лошије пласиран него сада. Само 1998. није био међу прве две екипе на крају шампионата (Обилић први, Црвена звезда друга), па је зато садашњи пад и болнији.

Истина, имали су „црно-бели” и у својим најславнијим данима суноврате. На пример, оно поколење, које је 1966. било европски вицешампион те године је првенство Југославије завршило тек на 11. месту!?

После пропуштене животне шансе у финалу Купа шампиона уследио је и пораз од Црвене звезде, па су фудбалери Партизана изгубили вољу да се доказују у шампионату, иако су тог пролећа неко време имали и реалне изгледе да буду први. Али, кад су им се распршили најлепши снови изгубили су и тло под ногама. У том тренутку је све кренуло низбрдо и Партизан више никада није имао резултате, који би доказивали да је велики клуб.

Циљеви садашњег Партизана нису високо у облацима. Много су нижи. При земљи. Али, ето, неизвесно је да ли и њих може да оствари.

Није ни Црвена звезда бриљирала у „вечитом дербију”, међутим, „црно-бели” јој ништа нису могли. Тек кад је све било решено, кад је повела са 2:0 и остало мало времена до краја утакмице, Партизан је нешто предузео. Не зато што се он наметнуо, него што је већ дуже време обичај да тим, који оствари оно што је хтео, као Звезда у овом случају, „не игра више”.

И могло је да се догоди да „црно-бели” чак и изједначе!? Није то била нека шанса (Партизан их није ни створио), али је лопта, ипак, ишла у гол (голман увек може да погреши).

У 160. „вечитом дербију” Партизан је пружио игру, која је његова права слика у овој сезони. Он се мучи да створи шансу и голове углавном постиже после више или мање видљиве грешке противника. И пенал из којег је дао гол Звезди, није направљен кад је противник био пред матом, него у ситуацији, која није мирисала на гол, ако тако може да се каже кад је лопта у шеснаестерцу.

На другој страни, кад је реч о догађајима на његовој половини, само је питање времена када ће некоме у одбрани да попусти концентрација и да ли то супарник уме да искористи. Звезда је то умела. Код првог гола и оног што је центрирао и оног што је био у шанси, па оборен, њихови чувари су изгубили из свог видног поља. Исто је било и код другог поготка. Зашто одлута пажња играчу, чији је главни задатак да не испушта из вида одређеног супарника, вероватно ни он сам не може да објасни. И још нису биле неке, што би се рекло у шаху, вишепотезне комбинације, дакле нешто што се не види на први поглед.

Далеко од тога да Партизанови играчи нису желели да победе. Пораз сам по себи није смак света. За бригу је што се из утакмице у утакмицу проблеми понављају. Не примећује се да се нешто поправља. Истина, дођу и победе, али оне нису плод зрелије игре, него што ни противник није био на висини задатка.

Милошевић је задовољан игром, што би се рекло, у начелу, а сматра да је пораз дошао кад је његов тим хтео више и изгубио стрпљење. То неко и може да прихвати као оправдање, али од тога Партизан ништа нема.

Он је, имајући у виду од када је тренер, с правом казао и да је било мало времена да се нешто много побољша. Али, суштинско питање је откуд у првом тиму једног таквог клуба фудбалери, који као да су пропустили часове кад су се у подмлатку училе неке лекције. А и да га воде они (Милошевић није први), који пре тога нису били тренери.