У току 2016. године Британци ће се изјаснити да ли желе да остану у Европској унији, док ће САД добити новог председника. Уколико изузмемо пажњу коју је наступом и изјавама изазвао Доналд Трамп, домаћа јавност и медији још увек се нису усредсредили на питање које је за Србију најважније: како исход америчких избора и британског референдума може да утиче на спољнополитички положај наше земље?
Чини се да догађања у САД и Британији изазивају у домаћој јавности радозналост, али не и суштинску заинтересованост, поготово не и размишљање какав би исход за нашу земљу био најповољнији. Као да смо престали да размишљамо где лежи наш сопствени интерес.
Није увек било тако. Никола Пашић не само да је био заинтересован за то ко ће владати у суседним земљама, попут Албаније, већ је и новчано, дипломатски, чак и војном силом 1915. године, подржавао кандидата за којег је веровао да је најмање лош по интересе Србије. Уколико погледамо странице „Политике” у истом периоду, видимо да новинари који доносе вести из Британије не извештавају искључиво о исходу избора, већ покушавају и да докуче какве ће последице то имати по положај Краљевине Србије.
Верујем да би изборна победа Доналда Трампа и излазак Британије из ЕУ наредном министру спољних послова Републике Србије отворило неке опције које нису биле могуће за Ивицу Дачића, Ивана Мркића и Вука Јеремића.
Уколико Трамп постане нови председник, он не би био просто ново лице са старом (спољном) политиком, што би Хилари Клинтон без сумње била. Недавно се на округлом столу који је организовао „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој“ могло чути да нико није сигуран каква би могла бити спољна политика Трампове администрације. Уколико нам нешто могу рећи похвале које су се чуле на релацији Владимир Путин – Доналд Трамп, евентуална промена коју би амерички милијардер унео у спољну политику САД могла би и за Србију да буде прилика за побољшање сопственог положаја.
Промена, уколико до ње уопште и дође, свакако не може и неће бити револуционарна. Међутим, можемо се подсетити поуке са којом се сваки ваздухопловац сусретне током школовања: уколико желите да направите круг око екватора и ако скренете с курса за само један степен, завршићете скоро 1.000 километара удаљени од почетне тачке. Можда је управо тај степен оно што нам је потребно.
Евентуални излазак Британије из ЕУ без сумње би смањио утицај Лондона на балканску политику у Бриселу. Да ли ће Србија тако изгубити савезника? Тешко. Британија није била само једна од земаља ЕУ коју је било најтеже придобити да подржи српске дипломатске иницијативе, већ је и Лондон често умео, попут Резолуције о Сребреници прошлог лета, да српске државнике доведе у тежак положај.
Британија данас води антируску политику која у великој мери превазилази оно на шта је и Ангела Меркел спремна да пристане.
Ово је за Србију важно јер у време све јаче британске антируске реторике српско јавно мњење, које уколико није русофилско сигурно није антируски расположено, није по мери британске спољне политике. Британски дипломати углавном су на Балкан гледали кроз призму сопствених односа с Москвом, руски пријатељи нису и британски и обратно. Коначно, став ЕУ према земљама у суседству тешко може бити погоршан изласком Британије.
Међу лидерима ЕУ управо британски премијер је тај коме највише смета реч „људи” у девизи „слободно кретање људи, роба и капитала“, и он је тај који тражи посебна права за Уједињено Краљевство управо о питањима ограничавања имиграције и социјалних права миграната из других држава ЕУ. Промена би могла бити прилика за Србију.
Докторанд на одсеку за историју Филозофског факултета у Београду
