Да ли је теже превести књижевни текст Шекспирa или Теслину научну студију? Ту полемику – треба ли иста права да имају књижевни преводиоци или научни и стручни преводиоци – повео је Национални савет за културу реагујући поводом усвојеног текста Закона о изменама и допунама Закона о култури, у којем преводиоци стручних и научних текстова добијају статус самосталних уметника. Статус им омогућава да им држава, као и књижевним преводиоцима, плаћа доприносе и да конкуришу за тзв. националне пензије.
Стручни и научни преводиоци преводе разговоре високих званичника и председника, преводе за филм и телевизију, раде преводе медицинских књига, књига из области грађевине и свих осталих области које се тичу индустрије, друштвено-политичке терминологије и практичног живота – преводе докумената из књиге умрлих, али и упутство за коришћење увезених сијалица или телевизора. Они су сада и волонтери који помажу око превођења мигрантима.
Душко Паунковић, преводилац и члан Националног савета за културу, наглашава да је свима јасно да стручни и научни преводиоци не могу имати статус самосталних уметника.
– То је тежак непотизам и приватизација законодавства. Деведесет одсто стручних преводилаца су судски тумачи и људи који преводе уговоре и упутства за техничку робу. Па, не може да се третира исто превод Шекспира и превођење судског записника. Нико њих не потцењује, али по тој логици зашто онда и нису правници проглашени уметницима, кад они пишу тај оригинални документ који преводе стручни преводиоци. Према међународним стандардима, књижевни превод је ауторско дело, заштићено ауторским правом, а оно што производе научни и стручни преводиоци у 99 одсто случајева није уметничко дело, нити има заштиту ауторског права. Већ та разлика је довољна – каже Паунковић.
Преводиоци стручних и научних текстова кажу да књижевни преводиоци не преводе само ремек-дела, већ и белетристику која не спада у домен врхунске књижевности, а да је свођење стручних преводилаца само на превођење упутстава за сијалицу деградација њихове професије
Према његовим речима, Град Београд не може да издржи да од сада и стручним преводиоцима плаћа доприносе, јер ће се тиме, каже, довести у питање егзистенција постојећих 1.800 самосталних уметника у Београду.
– Стручни преводиоци опслужују привреду и имају велике хонораре. Неко ко преводи упутство за мобилни телефон сутра ће да тражи тзв. националну пензију и биће исти са оним који преводи „Илијаду”. Навикли смо да живимо у апсурду, али увек се нађе нешто што вас изненади – каже Паунковић.
Драгић Вукићевић, генерални секретар Удружења научних и стручних преводилаца Србије, подсећа за наш лист да је појам преводилаштва у свету утврђен 1963. Преводилачком повељом на конгресу Светске организације преводилаца у Дубровнику, где се под превођењем подразумевају преводи књижевних, научних и стручних текстова. Шта се од тада дешавало у нашој земљи са научним и стручним преводиоцима?
– Уговором о пензијском и инвалидском осигурању чланова Удружења научних и стручних преводилаца СР Србије и Републичког завода за социјално осигурање Београд, 1971. установљено је осигурање чланова нашег удружења којима је стручно превођење једино или главно занимање. Доношењем Закона о самосталном обављању уметничке или друге делатности у области културе 1993. године, нашем Удружењу је дато и јавно овлашћење од стране Министарства културе РС да утврђује својство лица које самостално обавља уметничку или другу делатност у области културе – каже Драгић Вукићевић.
Закон о култури донет је 2009. и под културом подразумева и преводилаштво, али „забуна”, како каже наш саговорник, настаје исте године, доношењем Правилника о утврђивању састава и начина рада Комисије за утврђивање репрезентативности удружења у култури, који из преводилаштва брише научно и стручно превођење, а оставља само књижевно преводилаштво.
– Тиме је Србија постала једина земља на свету која је избрисала научно и стручно превођење из културе и преводилаштва. Године 2013. извршена је исправка поменутог правилника где се под преводилаштвом, као свуда на свету подразумева да реч „превођење” означава преношење књижевног, научног или стручног дела, било да су дело или превод намењени објављивању у књизи, часопису, периодичној штампи, или су предмет извођења у позоришту, биоскопу, на радију, телевизији… Деведесет пет одсто свих превода у нашој земљи односи се на научне и стручне преводе – истиче Вукићевић.
Преводиоци стручних и научних текстова, са којима смо разговарали, истичу да имају колеге у Удружењу књижевних преводилаца који су се, поред књижевности, специјализовани за још неку област: архитектуру или право, и да већина њих углавном преводи хуманистичке науке, што се такође сматра научним превођењем. Додају и то да се не треба заносити да књижевни преводиоци преводе само Шекспира и ремек-дела, већ и белетристику која не спада у домен врхунске књижевности. Напомињу и да је свођење стручних преводилаца само на превођење упутстава за сијалицу деградација њихове професије. Из Министарства културе овим поводом нисмо јуче добили одговор, будући да им је и до сада била пракса да се не оглашавају када се јавне расправе о закону заврше.
