Analize I Kolumne

Да ли је повећањем дозвољене брзине на 130 км/ч на очајном аутопуту са пуно рупа и колотрага угрожена безбедност саобраћаја у Србији?

На ауто-путу Београд-Ниш, између Ћуприје и Јагодине у понедељак 09.10.2018. године догодила су се на размаку од мање од 100 метара два ланчана судара у којима је осам особа погинуло, а више од 35 је повређено.

Истог дана је на српским друмовима погинуло још четворо људи код Свилајнца.

Незапамћена трагедија када смо у трену остали без дванаест људских живота.

Како је могуће да то није било довољно да се прогласи дан жалости у Србији?

Економисткиња Зорана Михајловић већ годинама брине о српском саобраћају и видимо како то на делу изгледа.

Зорана се оглашава о свему и свачему, свакоме дели лекције на било коју политиканстку тему, али није јој се чуо глас о трагедији на друмовима који су у њеном ресору.

Недавно је у Србији донета одлука да се повећа дозвољена брзина на ауто-путу са 120 на 130 километара на час.

Чини се, имајући у виду стање путне инфраструктуре у нашој земљи, да је то неразумна одлука која нас већ скупо кошта.

Наиме, стање наших ауто-путева је толико лоше да при тако великим брзинама угрожава безбедност возача и путника на Коридору 10.

Ауто-путеви у Србији имају дубоке колотраге који стално угрожавају безбедност саобраћаја, а поготово када пада киша.

Рупе, које понекад изгледају и као катакомбе, нису изузетак, него правило и често се запитате како вам точак није отпао када налетите на неку од њих.

И замислите када се на таквом путу, аутобус јури 130 километара на час.

Електронска сигнализација је реткост коју можете видети по једном на путу од Београда до Ниша или од Београда до Суботице или Батроваца.

Радови на путу и сужења аутопута су уобичајена појава.

Одрони на путу нису нешто што треба да изненади возаче у Србији.

Сводоци смо шта се недавно догодило у Грделичкој клисури када се на пут сурвало читаво брдо и само захваљујући срећним околностима помоћи нико није страдао.

Економисткиња Зорана Михајловић је веровали ви или не и за то задужена.

Поред  министарке грађевинарства Зоране никога не треба да чуди што на знаковима поред радова на Коридору 10 стоји да ће бити завршени до краја 2016. године, а они и даље трају иако нам је и 2018. на измаку …

Поред хиљада доктора наука, редовних, ванредних професора и доцената, магистара и дипломираних инжењера саобраћаја и грађевинарства на техничким факултетима и високим школама од Косовске Митровице до Суботице, нама у Србији о томе брину, до недавно, ортопед Оливер Дулић и последњих година економисткиња Зорана Михајловић.

Једине квалификације и Дулићу о Михајловићевој су њихове чланске карте у владајућим странкама и чињеница да су љубимци амбасадора најмоћнијих западних земаља.

Поставља се једино логично питање: да ли ће и када ће у Србији струка победити политиканство и колику цену ћемо до тада морати да платимо?

Када ће о саобраћају и грађевинарству бринути инжењери уместо политичара?

Н.П.

 

2 Komentari

2 Comments

Odgovori

Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh