Државна секретарка у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, проф. др Вера Дондур је у „Политици“ од 25. фебруара одговорила на примедбе истраживача из већине института хуманистичких наука, као и Филозофског факултета у Београду, које се односе на Нацртправилника о категоризацији и рангирању научних часописа и критеријуме за расписивање новог пројектног циклуса и вредновања научних резултата. Сматрајући да је неопходно да се ситуација потпуно разјасни, желим да истакнем следеће:
Не ради се о страху од американизације, већ од маргинализације друштвено-хуманистичких наука. Друштвено-хуманистичка научна заједница је из процеса усаглашавања Нацртаправилника о категоризацији и рангирању научних часописа била готово потпуно искључена. Нацрт не уважава специфичности друштвено-хуманистичких наука, а објашњено је у чему се то огледа.
Професорка Дондур је, кад је реч о часописима, направила поређење Томсон Ројтерс и Елсевир листе, са ЕРИХ плус листом, најрелевантнијом за хуманистичке науке. За ЕРИХ листу навела је да постоји од 2014, и да је пре није ни било. Тај податак не одговара у потпуности чињеницама, јер је 2014. дошло до трансформације ЕРИХ листе у ЕРИХ плус листу, када је њено седиште премештено у Норвешку. У сваком случају, ради се о веома заступљеној и кредибилној листи, с најугледнијим европским часописима из области друштвено-хуманистичких наука, од којих се неки налазе и на Томсон Ројтерсовом индексу. ЕРИХ листа је имала озбиљну селекцију и била је подељена на три категорије: интернационалну 1, интернационалну 2, националну.
Навођењем да ЕРИХплус листу универзитети могу да прихватају као релевантну приликом избора у звања, прави се оштра разлика између универзитетских радника и истраживача запослених у научним институтима. Наиме, министарство великодушно прихвата да листа буде узета у обзир на универзитетима, а истовремено то право ускраћује научним радницима у институтима.
У одговору на примедбе научних радника, проф. Вера Дондур наводи да није тачно да је Томсон Ројтерс листа претежно америчка, и да је значајан проценат часописа из других земаља. Али, није наведено колико се процената односи на англосаксонско говорно подручје изван САД. У истицању разлике између Томсон Ројтерс и ЕРИХ листе, наведено је да су критеријуми прве веома строги, док је на ЕРИХ листу „довољно пријавити се“. Овим се деградирају напори многих редакција часописа које су се трудиле да испуне критеријуме за улазак на ЕРИХ плус листу, која такође има строге критеријуме, о чему сведоче подаци о томе који домаћи часописи категорија М 24 (национални часописи верификовани посебном одлуком министарства као међународни) и М51 (часописи водећег националног значаја) нису успели да се нађу на тој листи. Уз мало труда, министарство лако може да дође до тих података. Зато сматрам да је недопустиво да ЕРИХ плус листа не буде озбиљно вреднована приликом избора у звања, али и приликом категоризације истраживача.
Многе земље имају часописе на Томсон Ројтерсу, али ниједна (а свакако не САД), колико је познато, не заснива целокупно вредновање властитих научних резултата само на њој.
Кад је реч о Правилнику о вредновању научноистраживачког рада (наслов преузет из „Политике“ од 25. фебруара), у реаговању професорке Дондур наведено је да је „унапређен углавном у делу који се односи на друштвено-хуманистичке науке, што значи да је сада побројан читав сет резултата који до сада нису били вредновани, попут различитих облика монографија“. Наводи проф. Дондур односе се на нацрт у који тада нисмо имали увид, a за истраживаче је кључно питање по којем правилнику ће бити спроведен конкурс и које ће се категорије резултата вредновати. Подсећања ради, на састанку с представницима синдиката науке 8. фебруара представници министарства су навели на основу којих резултата ће се одређивати истраживачке категорије, при чему су изостављени неки од најважнијих, попут монографија националног значаја и монографских издања грађе (М 42) и тематских зборника радова водећег националног значаја (М 44). А монографија је основни, највреднији и најцитиранији резултат рада у хуманистичким наукама.
Такође треба рећи да је у досадашњој пракси расписивања конкурса за нови пројектни циклус (2005, 2010) истраживачима за њихову категоризацију (која битно одређује и висину плате) узиман у обзир петогодишњи период. Конкурсом из 2010. године, на пример, то је био период 2005–2009, или 2006–2010. Актуелни пројектни период био је предвиђен да траје од 2011. до 2014. али га је министарство продужило. Због тога чуди најава да истраживачи неће моћи да изаберу петогодишњи период у коме ће бити вредновани њихови резултати за нов пројектни циклус, поготово ако се има у виду образложење дато синдикату да је то за министарство компликовано, иако су сви подаци о истраживачким резултатима похрањени управо у бази министарства преко редовних извештаја о раду. Министарство, наиме, инсистира само на периоду 2011–2015. Научни радници не сносе никакву одговорност за то што министарство није расписало конкурс за нове пројекте на време, већ је то стално одлагано. Због тога с правом траже могућност избора петогодишњег периода за оцену њиховог рада јер им, према предлозима министарства, резултати из 2010. године не би били узимани у обзир.
Научни саветник, Историјски институт
