Одбијање земаља такозване Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) да прихвате план Немачке о распоређивању избеглица по систему квота може се посматрати кроз неколико димензија. Најистакнутија, али чини се најмање важна јесте она која се непосредно тиче саме ствари. Наиме, изузев Пољске, остале земље, због своје величине и економске снаге, не би биле посебно погођене системом квота. Зато је необична несразмера између дипломатске активности тих земаља и тежине проблема против кога се боре. Несклад је посебно приметан у случају Словачке која би, са својих пет и по милиона становника, била међу најмање оптерећеним земљама. Но, упркос томе, међу најгласнијим противницима немачке иницијативе су словачки премијер Фицо и министар иностраних послова Лајчак, који слови за јаког кандидата за генералног секретара УН.
Друга димензија тиче се алтернативног плана ових земаља који се своди на затварање такозване балканске руте подизањем ограде на границама Македоније и Бугарске према Грчкој. Овај план, уместо акцента на финансијску помоћ Турској у циљу задржавања избеглица на њеној територији, подразумева да Грчка постане земља у којој би се одлучивала судбина избеглица који хрле у Европу. У Грчкој постоји забринутост да би у том случају она остала препуштена сама себи, односно да би већи део терета био пребачен на њена економским проблемима већ оптерећена плећа. Осим тога, реализација таквог плана у подтексту има фактичко искључивање Грчке из шенгенске зоне на неодређено време. Тиме би Грчка симболички била искључена из ЕУ, а многи у Бриселу страхују да би то само продубило поделе у Европи. Најзад, није незанимљиво питање на кога, односно на чију помоћ би се у случају реализације таквог сценарија Грчка морала ослонити.
Трећа димензија је представа о кривици за избегличку кризу са којом се суочава ЕУ. По мишљењу политичких представника Вишеградске групе, главни кривац је немачка канцеларка Ангела Меркел којој се замера што је својом политиком отворених врата, наводно, подстакла избеглице и мигранте да се упуте у ЕУ. Интересантно је да се у том контексту не помињу ни САД ни Русија које својом подршком сукобљеним странама подстичу хаос у Сирији из које долази највише избеглица. Иначе, интересантно је и то да ни у другим земљама ЕУ, па ни у самом Бриселу, питање одговорности за избегличку кризу није до сада довољно проблематизовано. Осим начелних апела за завршетак сукоба који би зауставио избеглички талас и осуде Асадовог режима, мало је речено а камоли учињено да до престанка сукоба заиста дође.
Најзад, мада се о томе уопште не говори, чини се да се супротстављање вишеградске групе немачком плану може посматрати и као својеврсни изазов немачкој хегемонији у Европи. Наиме, несумњиво економско, а у великој мери и политичко вођство које је током протекле две деценије Немачка остварила у европским пословима сада се први пут недвосмислено доводи у питање. Противљење званичном Берлину олакшано је, истина, чињеницом да у самој Немачкој постоје озбиљна неслагања, али сасвим је друго питање да ли је „вишеградски” изазов упућен политици Меркелове или немачкој хегемонији у решавању европских проблема.
О теми немачке хегемоније и раније је постојала дебата, али углавном међу интелектуалцима. Највише пажње изазвала је дилема – европска Немачка или немачка Европа. Сада је, међутим, уместо размене начелне дебате први пут доведена у питање важна немачка иницијатива која се тиче пријема избеглица. Заправо, још током прошлог лета различите коментаре изазивала је чињеница да је Мађарска подигла ограду у тренутку док Немачка прихвата избеглице раширених руку. Но, то је прошло без јасног немачког одговора као што и сада, чини се, пролази вишеградска иницијатива.
Управо у време док овај текст буде пред читаоцима у Бриселу ће лидери земаља чланица ЕУ покушавати да постигну договор око мигрантске кризе. Уколико до договора не дође, или он буде супротан немачкој визији, то би могао бити сигнал да је немачка хегемонија уздрмана. Питање је да ли то значи да Немачка више нема снагу да буде европски хегемон, или је реч о нечем другом. У сваком случају, тиме се отвара мноштво питања, како за ЕУ и Немачку, тако и за земље које су развиле посебне односе с Немачком. Може ли ЕУ уопште да функционише без хегемоне силе, каква је улога САД у европским пословима, каква је стратегија Немачке у потенцијално новој ситуацији, да ли је НАТО једино што држи Европу на окупу, само су нека од питања која траже одговоре и пажљиву анализу, како у Европи тако и у Србији.
П. С. Наслов ове колумне не треба повезивати са Ђорђем Вукадиновићем, односно његовим текстом Избори и ауторитарност. Таблоидни ниво тог текста не заслужује озбиљан одговор, а сујета ми није повређена у мери да бих морао да одговорим на исти начин.
Професор Филозофског факултета у Београду
