Fudbaleri trenera Abdulaha Gegića su već napravili ogroman uspeh, iako su u domaćem šampionatu igrali vrlo promenljivo (zvuči poznato?). Do polufinala Kupa šampiona, tada još uvek mladog takmičenja (1955. godine je njegov početak), savladali su Nant, šampiona francuske, Verder iz Bremena, šampiona Nemačke, kao i prašku Spartu, prvi tim Čehoslovačke. Ali sada im je dolazio tim bolji od svih pobrojanih i savladanih…
Samo, ne biste to zaključili iz izjava uoči meča igrača crno-belih.
„Pobedićemo“, kratak je bio Branko Rašović. „Verujem da ćemo pobediti“, poručio je Radoslav Bečejac. „Nadam se pobedi u Beogradu“, kazao je Fahrudin Jusufi.
Umereniji je bio Velibor Vasović, koji će kasnije postati šampion Evrope sa Mihelsovim Ajaksom: „Daćemo sve od sebe da rehabilitujemo naš fudbal“.
Najzanimljiviju izjavu dao je Mane Bajić.
„Rezultat od 2:0 u Beogradu biće dovoljan da se plasiramo u finale“. Tako nekako i beše tog 13. aprila 2016. godine.
Golovima Mustafe Hasanagića i Radoslava Bečejca, Partizan je zaista savladao strašni Mančester Junajted – Mančester Junajted Meta Bazbija, Bobija Čarltona, Denisa Loua, Nobija Stajlsa (najboljeg zadnjeg veznog – u neku ruku i prvog – u istoriji engleskog fudbala, ako verujete mišljenju većine), Peta Kreranda i, nad svima njima, Džordžija Besta...
U drugom meču Junajted je slavio sa 1:0, golom upravo Stajlsa, ali to je bio poraz koji su fudbaleri Partizana vrlo rado proslavili.
Slavili su i čitavih petnaestak minuta, kada je u finalu Kupa šampiona na Hejselu, u meču protiv madridskog Reala, Vasović doneo prednost jugoslovenskom timu. Međutim, španski klub, koga i dan-danas u Srbiji pogrešno nazivaju „kraljevskim“, uspeo je da preokrene rezultat i osvoji šestu titulu prvaka Evrope.
