Да није живог сећања на речи моје мајке: Угризи се за језик, пре него што изустиш, да није те мудре и сликовите изреке народне, не бих се ја пачао нити у Народну библиотеку, нити у Народну скупштину, а – богме – нити у Давидово ограђивање од, кадгод оно било, тер још увек јесте, политичког деловања нашег – такође народнога Председника.
Овако, стварчице су се малчице помешале: више не уме, или неће, човек да раздвоји јавно и приватно. Или су јавне врлине сада приватноме мане, или су, пак, приватне врлине сада утук јавним, врлинама и манама. Тек, као да се потрла и одградила граница између јавног и приватног. Што би значило, сада је лако оградити се од некога или нечега, па и од, како „медији” веле: присуства председника Србије Томислава Николића. Све то већ знамо, ударио Давид на свога Председника, али и мојега, и Председника множине бирача који су неограђеним гласовима гласовали својега председника… Ударио, а није се за језик угризао. И то што Давид рече својему Председнику дирнуло ме, удрило на необичан и нејасан, изазован и узнемирујући начин. Оградио се од присуства, као здрав од кужнога, као прав од кљастога; је ли то била, мислим се, само банална провокација или, онако – из дубине душе речено. А потом себи рекнем: то је само пренемагање, заправо еуфемизам уместо другачије пресуде. Оне која би се могла изговорити међу партијским или каквим опозиционарским друзима, за партијским банком, или – примерице – у Народној скупштини, где је и место ружењу, чак и председника државнога.
Говорио Давид у име своје, и кудио сред скупа у Народној библиотеци, оно што га већ деценијама тишти. И нашао сада, кад се уважени пук сабрао на дивном и светом месту народноме, на свечаности у кући књиге, у Народној библиотеци; сетио се да прозове и огради се од назочнога… Нашао да, мимо домаћина на чији је праг стао, приватно уређује свечаност, да прозива и да из старе књиге сећања и заборава очитава другоме замерке и слабости. Па шта, ако их има, у Председника, каже народ, као и у свију нас? Јер, Давид узео за се право да народну књижницу искористи за лични прекор: зашто у таквом часу, зашто са тога места, зашто распре нису „изведене” кад су томе биле ура и сећање? Сада у мојој библиотеци, међу мојим књигама… ја не прихватам да се на таквом месту, као из бусије, чују речи прекора и одстрањења. Мојем председнику.
Ваљда смо многа ограђивања превладали управо нашим животима: нећу да се вређа и омаловажава нити један од присутних на свечаности, међу књигама и умним људима. Не може се тако тражити задовољштина, а при томе, вребати из мрака, с леђа. Ако није по вољи свећару (кажу сељаци Врдничани, кад ће неко славити), нек се пожали домаћину па нек иште од њега да уреди свечаност и славље.
Приватно и јавно нису увек вољни да се ухвате под руку; али врлине једних а мане других не смемо терати у кућу сећања и заборава, не смемо побркати Народну скупштину и Народну библиотеку: уш’о скупштински дух међу књиге и речи, песме и приче, животописе и красноречје библиотеке… Је л’? Недавно сам записао редак-два о једном несвакидашњем телевизијском делу, о документарним филмовима или приватним записима Бориса Миљковића (Фабрика шећера) који неприметно постају јавно добро, уметнички ТВ филм; сада ми је лако да са приватног добра Филипа Давида прескочим до јавних укора и казне изопћења: мислим, а да се нисам за језик угризао, ако хоће Давид да се спори, или само да покаже прстом, да одвоји болесног од здравог, правог од кљастог, мислим: нек то учини на народним изборима, и на великој, довољно већ ограђеној политичкој ледини, па нек до миле воље збори и румори, кол’ко га грло носи, а да се ни он за језик не угризе.
Редитељ
