Novosti online

Децембарско лето

Осјећам врелину ваздуха у грлу која ме гуши већ неко вријеме. Баш као да се увуче у поре по читавом тијелу и не одлази док не обгрли цело моје биће. Подсетник да је ипак љето, иако је децембар.

Чудно, зар не? Ма није, бар не свима. Топлина удара у главу и сад креће дубље, путује ка вијугама.

Јављају се сјећања на хладна јутра, на бунде, шалове, рукавице што ми је баба исплела једне зиме. Имале су неке мале звончиће на крајевима. И симпатичан ’рижин бод’ са сличицом новогодишњег бора. А бијеле вуне као снијег који није падао често. Тек понекад, на радост дјеце из вароши.

Неке старе санке из поткровља налазиле су мјесто крај дрва исцијепаних за зиму, ту доље близу капије, у случају да ипак падне. Али заиста је падао ријетко, па би зиму углавном проводили смишљајући како ћемо га дочекати ако одлучи да ипак сиђе с Велебита. Умотани у дебеле џемпере ручног рада по посљедњој мустри из „Бурде” са мотивима цвијетића, птица, палми из неких топлијих крајева, ликовима Индијанаца. А за дјечаке са разним аутићима увијек у плавој или зеленој боји. Иако би температура често силазила испод нуле, а срце пуцало од хладноће, ми бисмо и даље трчали вани и планирали зимске враголије, размишљајући коју здјелу за Сњешка Бијелића ћемо изнети да нико не види кад га будемо правили неког од наредних дана; јер снијег мора пасти, па макар само и навијао донесен буром с Велебита.

„Мама, могу ли ићи ван?”, питала бих и по сто пута обично ујутро послије маренде, послије оброка пуле и киселог млијека док је ватра пуцкетала у шпорету, сагоријевајући дрва из гаја у којем је сигурно, мислила сам, у ово доба године било страшних животиња. Тата ми је причао да ме је баш ту у гају нашао једне зиме кад је ишао у лов, да ме ту донијела лисица.

Кад ме је видио онако малу како плачем у оближњем грму, одлучио ме је узети и донијети кући. Никад је нисам срела, али сам је очекивала и знала да ћу јој рећи да ми је нашла диван дом. Мама ме није увијек пуштала напоље, стварно је било прехладно. Припремање најљепших бајама за дугмад капута и тражење читаве мркве за нос био је огроман посао.

Одједном тишина. Стаде талас топлине. Поче кљуцати на једном мјесту. Чекај, не узимај ми оно што је остало од дјетињства. Удара, тресе, престаде. Изгледа да је почела киша. Изгуби ми се ток мисли. Повратак у реалност, садашњост, у земљу древних Индијанаца са плетеног џемпера, а за мене у земљу кенгура и палми из неких топлијих крајева.

Снежана Новаковић, Сиднеј

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh