Dejan Tiago Stanković je prevodilac i pisac. Javbosti je najpoznatiji po tome što je preveo dela Nobelovca Žozea Saragama na srpski jezik i Ive Andrića na portugalski. Objavio je zbirku priča Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče i roman Estoril. Rođen je u Beogradu, živi u Lisabonu.
Sve fotografije: Autor
U Rio dolazim već nekoliko godina redovno, na po nekoliko nedelja godišnje. Taj sam običaj uveo od kada su se moji prijatelji Brazilci masovno vratili kući iz pečalbe u Lisabonu i ostavili me samog. Kako ne volim da sedim džabe, svaki put nađem nešto korisno da radim. Bio sam fikser TV ekipi, prevodio sam simultano, skupljao sam materijal za svoje pisanje u Narodnoj biblioteci, ovoga puta sam došao pod izgovorom da treba da sarađujem na nekakvom scenariju. U stvari sam došao u turizam.
Dan prvi. Petak.
Kopakabana, mirna stambena ulica. Vadim kofer iz prtljažnika, kad odjednom počinje neka buka, čangrljanje nekakvo, sve jače, sa sve više strana. Pitam taksistu šta je to?
„Šerpe. Narod se buni protiv korupcije i protiv predsednice“ kaže on. „Lep vam provod želim i evo vam kartica, pa kada se budete vraćali zovite nas, imaćete 30% popusta na cenu.“
Dok sam ulazio u zgradu šerpe se nisu utišale. A onda je neko sa prozora neke od okolnih zgrada uzviknuo: „Não vai haver golpe!“ Neće biti puča!
Nismo se dugo videli, ali je nezgodan trenutak za razgovor. S vrata sedam da gledam TV Dnevnik. Predsednica drži konferenciju za štampu. Otuda i ono lupanje u šerpe.
Brazilske prilike pratim utoliko da sam znao da je od prošle posete ovdašnja ekonomija otišla u čabar, da je Real drastično izgubio na vrednosti, da su cene skočile, da je narod dosta osiromašio, a da je za strance, sada jeftino. Sistem je predsednički, a od devedesetih na izborima pobeđuje Radnička Partija. Prvo je predsednik bio Luis Inacio Lula da Silva, odslužio je dva mandata. Nasledila ga je sadašnja predsednica Dilma Rusef, meni lično zanimljiva samo zato što je poreklom Bugarka, drugi put je izabrana pre godinu dana. Vidim da je napeto. TV novinari smrtno ozbiljne mimike čitaju nekakve sudske spise i pozivaju se na članove zakona i Ustava. Sudije, političari, komentatori, govore o nezakonitim radnjama, mitu i korupciji, optužnicama, prisluškivanjima telefona, nalozima za hapšenje, lopovlucima, smeni predsednice, manifestacijama.
Ali zašto sad odjednom i otkuda tolika frka?
– Latinoamerička posla. Klasična otimačina za vlast. Dok je bilo para sve je išlo OK. Sad kad se zanemalo, opozicija je pokrenula postupak za njen opoziv. Izvesni sudija, vezan za desnicu, je istovremeno poveo istragu protiv Lule zbog nekih nekretnina. U poređenju sa korupcijom o kojoj smo navikli da slušamo, nije ništa strašno – objašnjavaju mi prijatelji. Znam da su skloni Radničkoj Partiji pa im ne verujem.
– Pa čemu onda drama u medijima?
– Medije kontroliše krupan kapital. Spinovanjem podižu društvenu tenziju. Za prekosutra je zakazano da nezadovoljni vlašću izađu na ulice. Ali odmah da ti kažem, koliko god da pritiskaju: Neće biti puča!
– Verujem – kažem. I zaista sam mu poverovao. Zašto bi bilo puča?
Dan drugi. Subota.
Rano ujutro je izvesnoj gospođi, bliskoj saradnici predsednika Lule policija upala u stan, izvršila pretres, zaplenila telefone i kompjutere. Pronela se vest da će Lula biti stavljen u preventivni pritvor dok traje istražni postupak. Mišljenja su, kao i oko svega, podeljena. Jedni kažu: „Lula je lopov i mesto mu je u zatvoru.“ Drugi pitaju: „Zašto u zatvor ako nije dokazano da je kriv?“ Treći kažu: „Ako jeste lopov, najmanji je lopov od svih. Nek prvo pohapse veće.“
Tokom dana procureli su snimci telefonskih razgovora između Lule, njegovih saradnika i porodice. U jednom, jedinom od izvesne političke težine, Dilma kaže Luli da će ga postaviti na ministarsko mesto u vladi ne bi li ga zaštitila nepotrebnih poniženja diplomatskim imunitetom. U drugom Lula priča Dilmi o policijskoj intervenciji u kući pomenute saradnice. Kaže, rano je bilo, ona je još spavala, kada joj u sobu upade pet muškaraca. Ona pomislila Bog je pogledao, kad ono Federalna policija. I pokidaše se od smeha i predsednik i predsednica. U trećem snimku Lulin sin, koji se izgleda baš obogatio za vreme očevog mandata, objašnjava majci da je lupanje varjačama po šerpama demokratska pojava i da se ne uzrujava. A majka mu odgovara: „Ma nek ture te varjače u dupe!“ U četvrtom izvesni guverner podjebava Lulu da se previše zabrinuo oko istrage. Kaže mu kako ta imanja za koja ga prozivaju nisu ništa, pobogu, nego Luli liči da je mnogo jer je odrastao siromašan. „Predsedniče, moraš da se ratosiljaš tih sirotinjskih kompleksa,“ I po pitanju ovih snimaka mišljenja su se snažno polarizovala. Jedni smatraju da je Dilma dokazala da je prevarantkinja. Drugi primećuje kako Lula kuburi s gramatikom, što i jeste istina, i da mu je žena prostakuša. Treći se i dalje brinu zbog prisluškivanja i curenja detalja istrage u medije.
Večerao sam sa Reginom. Ona je vršnjakinja moje majke i dobar deo života je provela pod diktaturom. Bila je članica ilegalne levice. Priča mi, prezabrinuta, kako joj vazduh ima miris na prevrat. Kao 1964. kad je vojska uzela vlast. Ona je bila studentkinja. Ne ume da mi objasni zašto tako oseća, ali oseća. Ona je glumica. Glumcima je posao da osećaju.
Dan treći. Nedelja.
Na kiosku, na svim naslovnicama su fotografije zabrinutih lica. Lula ili Dilma, ili i Lula i Dilma. Ovo je velika zemlja, mnogo se novina štampa, ali na svima, od prve do poslednje samo njih dvoje. Naslovi su kratki i bombastični. KRAJ? GOTOVI SU? DOSTA JE BILO! I sve u tom stilu.
Na banci su spušteni metalni zastori i ni bankomatima se ne može prići. Piše da će filijala biti zatvorena, zbog manifestacija, do ponedeljka. Kad su neredi, prvo stradaju banke.
Posle ručka, tu na peške, pored mora, na pesku, slegao se silan svet. Nose dresove reprezentacije, nacionalne boje, žutu i zelenu, mašu zastavama, piju pivo i šampanjac, deca se igraju, Ima čak i ko je poveo služavku, najčešće crnu, da ih pričuva. Tu i tamo osetiš smrad trave, one s amonijakom. Po parolama sudeći, narod je ponesen patriotskim zanosom. Viču: Spasite Brazil! Napolje Dilma! Dosta korupciji! Ali ima tu i poruka koje slute na klasni sukob. Na primer neki čiča nosi majicu na kojoj piše: Marš Dilma, tebe nisu izabrali oni koji čitaju novine nego oni koji njima brišu prozore. Izvesna devojka nosi transparent na kome piše: I vojska je bolja od vas. Premlada je da bi znala šta to znači.
Posle gledam sve to i na TV-u. Protesta je bilo u više gradova. U Sao Paolu su bili ogromni, zauzeli su 28 blokova na ogromnoj Avenidi Paulista. I sve ja to razumem ali mi nije jasno zašto prave političke manifestacije na plaži ako hoće da ih se ozbiljno shvati? I kako to na manifestacijama postoji VIP zona? I zašto su u nju pozvali političare koji su pod istragom zbog korupcije? I kako to da policajci drže govore koji popaljuju mase? I zašto svi šetaju samo rasne pse ovde gde nema živog čoveka za koga bi sa sigurnošću mogli da kažemo da je „rasan“? sve sâm mešanac. zato i ima toliko lepote.
Dan četvrti. Ponedeljak
Ovaj kraj grada je ćorsokak uklješten između plaže i planine. Zato je miran i svi se poznaju. Iza ručka, uz pivo, dva gospodina u penziji za susednim stolom raspravljaju o situaciji. Jedan se baš dobro razume u zakon. Molim da im se obratim sa nekoliko pitanja. Kaže da će mi rado reći, ako zna odgovor. Bio je profesor na pravnom. Dakle:
1) Proces opoziva predsednice vodi se zbog navodnog friziranja godišnjeg izveštaja. Stoga, nije nikakva krađa, već uobičajena praksa, čisto da bi imala bolje rezultate, te teško da će predsednica zbog toga biti razrešena dužnosti čak i ako se dokaže istinom. Uzgred budi rečeno, Jedna trećina parlamentarne komisije za impeachment, odnosno, 21 poslanika, su u ovom trenutku pod istragom.
2) Istraga koja se vodi protiv Lule, vezana je za neki stan i seosko imanje koji je krio da ima. Reč je o nekretninama ne prevelike vrednosti, kakve poseduje dobar deo građana. Znači, nije neka krupna stvar. Pravi lopovi se ovde voze privatnim avionima. U oba slučaja reč je o optužbama za dela koja nisu teška, a teško i mogu da se dokažu.
3) Postavljanje Lule za ministra može biti preispitivano sa moralne i politička strane ali je legitimno. Njime se ne prekida istražni postupak, samo ne mogu da ga stave u pritvor i slučaj prelazi na federalni sud. Sudije koje vode ove postupke, kaže mi gospodin, ponašaju se neobično. Deluju politički. Pravnici ih mahom ne podržavaju. Posebno od kad su iste te sudije počele da obelodanjuju poverljive podatke a senzacionalistička štampa da ih naduvava stvarajući klimu nepovoljnu za pravedno suđenje. Time opstruiraju pravdu i krše ljudsko pravo na pretpostavku nevinosti.
– Šta im se toliko zamerio? – pitam.
– Ne znam, ja sam pravnik.
U pomoć mu priskače drug. On je ekonomista.
– To je doduše špekulacija, ali ja tipujem da su se uplašili da bi Lula, ukoliko bi došlo do ponovnih izbora, mogao ponovo da se kandiduje i dobije. Međutim, u osnovi svega je ekonomija. Da nema ekonomske krize sve bi išlo kako treba.
– A nudi li neko od njih nekakav ekonomski plan za izlazak iz krize?
Starine se pogledaju, pa kažu: „Ne da mi znamo.“
– Vi se sećate vojne hunte?
Sećaju se. Nerado doduše.
– Plašite li se?
– Neće biti puča! – kažu istovremeno. A jedan dodaje – Mene sin stalno zove da se preselim kod njega u Kaliforniju. žena hoće, Šta ću ja tamo? S kim da izađem na ulicu da pijem pivo kad tamo nema ni ulica. Nek se preseli kod sina kad umrem.
Te večeri, na putu kući, na velikoj raskrsnici kasna noć, vrućina, a momak neki viri do pojasa kroz prozor auta u pokretu i viče na sav glas da čuje cela avenija „Neće biti puča!“ A možda je uzvik bio i „Neće biti puča?“, više nisam suguran.
Dan Peti. Utorak.
U Brazilu je još od vremena diktature praksa da se umetnici koji drže do sebe izjašnjavaju po socijalnim i političkim pitanjima. Danas se oglasio velikan brazilske muzike i vrstan književnik, Chico Buarque. On otvoreno podržava Radničku partiju, na svom FB profilu objavio:
„Istina je da je pre nego što će Radnička Partija doći na vlast 500 godina u Brazilu vladalo jedno te isto društvance koji je ovu zemlju-kontinent pretvorilo u beznačajnu državicu ne trećeg, nego petog sveta. U osamdesete smo ušli kao banana-republika kojim su vladali nekakvi idiotski generali za koje niko nije glasao, diktatori, pučisti, zločinci i neznalice, koji „više vole smrad konja nego smrad naroda“. Tad napokon dolazi partija koja čini da zemlja napreduje, izvlači nas iz vazalskog odnosa prema SAD, šutnuo MMF, čini Brazil šestom po veličini svetskom ekonomijom učinivši da BDP skoči sa 1 na preko 2,4 triliona za jednu deceniju, izvlači 50 miliona Brazilaca iz ekstremnog siromaštva, stvara jednu novu srednju klasu od preko 100 miliona duša sa zaposlenjem, redovnim primanjima, čekovnim knjižicama i računom u banci… Šta reči osim da su to IZVANREDNA dostignuća za samo deset godina! Ali mediji, konzervativni i uobraženi, sabotiraju zlonamerno stvarajući utisak da smo „na ivici provalije“. A ima nas i koji su zaboravili kako smo nikakvi bili…“
Dan šesti. Sreda.
Čujem da je tokom neke pozorišne predstave izvesni veoma priznati glumac isprozivao Dilmu i Lulu, kao lopove. Predstava je prekinuta jer se publika digla na noge da viče: Neće biti državnog udara! O da, on se naljutio, povukao se sa scene i iza kulisa vikao kako ne mogu njemu neki crnci da prekidaju program. On je na sceni kralj! To je sve neko snimio i audio snimak objavio. I to je postalo skandal.
Rita, jednu od onih izvrsnih glumica koje igraju uveče u pozorištu da bi se okajale za jednako dobre uloge na TV-u, kaže da dosad nije osetila toliku napetost i polariizaciju u društvu. Ona nije ni uz jednu partiju i pokušava da se o politici ne raspravlja niti preterano izjašnjava. Ali to je nemoguće. Žali se kako ju je prijatelj s kojim nije dugo razgovarala otvoreno pitao da li podržava Dilmu. Kada mu je taktično odgovorila da je jako zabrinuta za sudbinu demokratije i šokirana metodima koji se koriste, dakle prisluškivanjima, prijatelj je prekinuo svaku komunikaciju. I nije jedini takav slučaj za koji zna.
Dan sedmi. Četvrtak.
Bivši predsednik Lula je imenovan za šefa Saveta ministara, baš kako su najavljivali prisluškivanih razgovori. Jedni tvrde da je reč o nelegalnom postupku, drugi da taj akt nije protivzakonit ali jeste nemoralan. Ima ih i koji tvrde da je već u toku atak na državu, doduše jedni tvrde s leva a drugi s desna.
Predveče se na društvenim mrežama pojavio video Marcela Freixa. On je opasan dasa. Političar kakvog mi i ne umemo da zamislimo. Bio sam kod njega u kancelariji neposredno pred Mundial, prevodio sam intervju koji je davao za TV. On je u Skupštini države Rio de Žaneiro bio predsednik komisije za ljudska prava. Dok je davao intervju, u čekaonici su sedela gomila nesrećnika čija su prava ugrožena i traže pravdu. Pitao sam ga, šta su im najčešće pritužbe. Kažu razna zloupotrebe i nasilje, trgovina ljudima, ropstvo, On je, inače, političar urbano levičarske provenijencije, šef male stranke, čuven kao borac protiv korupcije. Sve vreme nosi glavu u torbi jer je u poslednjih desetak godina na sebe navukao gnev i korumpiranih krugova iz politike, policije i pravosuđa. Kad on, poslovično neustrašiv, izrazi zabrinutost odmah pomisliš da je situacije komplikovana.
Govoreći kao i uvek staloženo i razumljivo, podsetio nas je da nije predsednikov partijski drug, da je pionir borbe protiv korupcije, i da ona mora da se sprovede, da podržava svaku manifestaciju građana na ulici, jer ulicama trebaju različite boje da ne bismo zaboravili koliko je svet šaren, ali da je predsednica izabrana demokratski i sigurno na ulici nije mesto da se ruši. Podsetio nas je kako je bilo za prošle diktature. Skrenuo je pažnju i na korupciju u pravosuđu i policiji čiji su se predstavnici postali jako glasni a među njima ima puno onih koje terete ili sumnjiče za korupciju. Zaključio je da je veoma zabrinut za brazilsku demokratiju, mladu ali za sada funkcionalnu. Puč nije pominjao. Ali kao da jeste.
Uopšte, ta fraza, „Neće biti puča“, kojom se isprepadani Brazilci teše dirljiva je pojava.
Kao kad deca hodaju kroz šumu pa pevaju da se ne bi plašila. Tako oni ponavljaju mantru: Nije trenutak za to. Neće biti udara. Neće svet dopustiti. Shvatam da je napeto kao u mideru. I sve me više obuzima strah da će iza ćoška iskrsnuti tenk.
Dan osmi. Petak.
Na miting podrške vladi sam došao kasno jer sam vodio neku omladinu, studente iz unutrašnjosti, u botaničku baštu pošto im je im je tetka, moja prijateljica, radila a oni se plaše velikog grada. Nisu hteli da nastave sa mnom na demonstracije, oni ne vole levicu. Baš, baš ne vole. A kroz simpatični klinici. Ni taksista ne voli vlast jer kradu. Kako zna da kradu? Pa sve bruji. Kako da ne zna?
Autor i devojka sa demonstracija: ‘Vodite ljubav, ne sprovodite puč’
Dok sam stigao do centra grada, manifestacije pred skupštinom su se već bile dosta osule. Kažu da su nastupali razni bitni umetnici ali je kad smo stigli program je već zamirao. Popilo se dosta piva. Pušila se trava smrdljiva na amonijak. Slikao sam se sa lepom devojkom koja je imala plakat „Vodite ljubav, ne sprovodite puč!“ Posle smo, pošto je bio petak, odlučili da nastavimo dalje. Po barovima su bili ljudi obučeni u crveno, s majicama sa Che Guevarrom i antifa simbolima, bradama, dredovima. Žurka se nastavila po gradu. Ne jednom mestu su puštali balkansku muziku. Trubači, Bregović, Cigani. Ovo je poslednji vikend leta. Na južnoj polulopti počinje jesen. Na trgu gde se okupila nepregledno mnoštvo mladih pojavio se maleni orkestar. Pevali su pesme koje su bile zabranjene za zemana prošle diktature.
Dan deveti. Subota.
Kada sam pogledao kroz prozor, nije bilo tenkova. Na TV-u su prebrojavali učesnike provladninih manifestacija od juče i poredili ih sa onim protuvladinim od prošle nedelje. Jučerašnji brojevi jesu manji, ali ne tako značajno. Utisak je da većina ipak nije želela da izlađen na ulicu i time je pokazala da im je pre svega stalo do stabilnosti i demokratije.
A onda se popodne napokon oglasio i general, glavnokomandujući brazilskih oružanih snaga. Gospodin čovek. Rekao je kratko ali jasno.
Za žaljenje je da se u javnosti čuju glasovi koji traže vojnu intervenciju.
Toliko je bilo potrebno da bi ljudi prestali da jedni drugima kompulzivno govore da neće biti puča. I odjednom su svi počeli da se bave drugim temama.
