Партизан, упркос најгорем учинку од распада Југославије, имаће право да изађе на међународну сцену (разуме се, ако добије Уефину дозволу, која нема везе с такмичарским резултатом). И четврто место у првенству води у квалификације за Лигу Европе под условом да неко од три првопласиране екипе освоји Куп Србије.
То могу да буду и сами „црно-бели”, јер су полуфиналисти. Додуше, предстоји им двомеч с Радничким, другопласираним на табели, али ако би Нишлије ушле у финале и тамо победиле Партизану би то отворила врата Европе. Исто и ако Црвена звезда освоји наш Куп. Једино би их у црно завила Младост из Лучани ако избаци „црвено-беле” и онда тријумфује и у борби за победнички пехар. Дакле, реално је да се очекује да ће Партизан и наредну сезону да почне кроз надметања с клубовима из Европе, али по ономе што сада пружа на игралишту мора много да се поправи да би имао чему да се нада.
Доласком Саве Милошевића на место тренера није се ништа побољшало. Он, додуше, није ни имао време да нешто озбиљније предузме (тек три дана је био у тој улози), па зато и не може да се на њега сваљује одговорност за пораз у Крушевца од Напретка (1:0).
Из истог разлога ни кривица за игру. На страну неискоришћен пенал (вероватно би донео бар бод), на страну и непризнат гол домаћину, на страну и да ли је требало још једном да се досуди најстрожа казна за госте… Чак и да је неким случајем победио Партизан његов тренер би са стадиона „Младост” отишао с много већим бригама него што је тамо дошао.
Нису ово први црни дани Партизана. Било их је и у време кад је Бобек играо. А свима, који иоле прате спорт познато је да су „црно-бели” 1979. тек у последњем колу обезбедили опстанак у лиги, а сезону пре тога су били прваци!?
А тек неуспеси за неверицу у Купу! Пуне 32 године (од 1957. до 1989) тај пехар је био уклет за њих – саплитали су се и тамо, где је изгледало да је све равно. И после такође. На пример, у шеснаестини финала 1996/97. испали су од БСК-а из Батајнице (2:1),
Милошевић је приликом преузимања тима дао тачну дијагнозу. У нашој лиги Партизан има дуже од противника лопту у поседу силом прилика, то јест не зато што је он то наметнуо, него што му је то препуштено. То се обистинило у Крушевцу. „Црно-бели” нису знали шта ће с лоптом. Јесте игралиште такво да играчи морају да воде рачуна и да не угану ногу, али не би било другачије ни да су услови бољи.
На претходној утакмици, на свом стадиону, Партизан је такође играо бесциљно. А тада га је суботички Спартак изненадио нападима на његове одбрамбене фудбалере кад имају лопту. Дакле, „црно-бели” не умеју да се снађу ни кад им се препусти, што се некада говорило, теренска иницијативу, нити кад се противник испрси.
По лошем терену, мучећи се с лоптом, „црно-бели” су се и додатно замарали, што уз осећај беспомоћности, несумњиво, појачава нервозу. Процена новог тренера се и ту потврдила – после утакмице је још видљивије да тим има психолошке проблеме.
Јасно је, дакле, које су бољке, али могу ли оне да се излече? И то брзо. Већ сутра следи окршај с Чукаричким, који је на табели претекао „црно-беле” и заузима треће место.
Чак и да та утакмица нема такмичарски значај, чак и да се заборави на престиж, Партизану би победа легла као мелем на рану. Оживела би, ред би био, и веру у себе. А пораз, па чак и нерешено, довео би ситуацију у клубу и око њега до белог усијања.
