После препуцавања Бориса Тадића и Ивице Дачића о томе ко је од њих двојице опосум, а ко звечарка, у речник домаће политичке фауне упловила је и – јегуља. „Јегуљом српске политике” Борислав Стефановић назвао је шефа дипломатије у жару свађе око одговорности за смрт двоје отетих службеника српске амбасаде у Либији. Заузврат је од СПС-а добио етикету политичког парамецијума који би да постане „политичка животиња и да се умеша у ланац исхране”.
Иако ће се евентуална одговорност амбасадора Оливера Потежице за страдање Слађане Станковић и Јовице Степића тек разматрати, како тврди Дачић, то није спречило зараћене стране да га потежу у жару предизборне свађе. На крају ће Потежица или испасти кривац за смрт својих људи страдалих од америчких бомби у Либији, или колатерална штета унутрашње предизборне борбе. Но бар за сада није уврштен у домаће политичко животињско царство.
Није немогуће ни да се то догоди ако кампања, која још није званично почела, прерасте у изборну хистерију, што се наслућује по страсти са којом се национална трагедија користи у партијском надгорњавању. Је ли дугогодишњи амбасадор Србије у Либији, врсни познавалац енглеског, француског, арапског и фарсија, човек који се у дипломатској служби налази од 1978, а у Либији од 2009, дипломата од каријере или само кадар СПС-а? Иако је важио за човека заслужног за блиске везе Београда са Гадафијевим режимом, Потежицу данас као члана СПС-а јавно прозива бивши председник Борис Тадић и истиче га као додатни Дачићев грех. Док Тадић због тога тражи хитну оставку шефа српске дипломатије, Дачић сматра да је то „најнижи људски чин представљен као политички став”.
Тако се елитна државна служба провлачи кроз политичку каљугу, што у изборним кампањама више није никаква новост. То, како сликовито примећује бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић, нека врста шлагера.
На такав третман дипломатије у Србији утиче то што су амбасадорска места, колико год то званичници негирали, одавно постала део партијског плена. Као што су то, уосталом, јавна предузећа, управни одбори, државна и локална администрација – мада је вероватно процентуално мањи број оних који су као партијски функционери, чланови или симпатизери одаслати у дипломатско-конзуларна представништва (ДКП) широм света.
Колико је тренутно таквих практично је немогуће утврдити, али се можда може наслутити на основу имена која су од 5. октобра 2000. продефиловала српском дипломатском мрежом. Међу првима су отишли првоборци демократских промена: Весна Пешић у Мексико и Милан Ст. Протић у САД. Неколико година касније Миле Исаков службовао је у Израелу. Протић је касније у Швајцарској заменио Драгана Маршићанина из ДСС-а. Коштуничин портпарол Милорад Јовановић био је у Тунису, а високи функционери Владета Јанковић и Санда Рашковић Ивић у Лондону, односно у Риму. После Санде Рашковић Ивић у Рим је стигла Тадићев кадар Ана Урошевић Хрустановић, док је Радмила Хрустановић, такође из ДС-а, била амбасадорка у Словачкој. Зоран Лутовац, у то време члан Политичког савета ДС-а, послат је у Подгорицу, а потпредседница исте странке Вида Огњеновић била је у Скандинавији.
Гинеколог Гордана Аничић из СПО-а је раније била амбасадор у Сирији, а психијатар Јован Марић из Нове Србије је службовао по Африци. На амбасадорску функцију у Турску Душан Спасојевић је отишао као кадар ДС-а, из кога је касније иступио. Од ове године је на челу наше амбасаде у Атини, што не би било могуће без подршке владајуће коалиције.
Тренутно су на позицији амбасадора бивши напредњак Оливер Антић (Португалија) и бивши напредњачки министар Милан Бачевић (Кина).
Како се у првим годинама после Слободана Милошевића размишљало о страначким кадровима у дипломатији, можда добро илуструје изјава првог постпетооктобарског министра спољних послова Горана Свилановића 2006. за Б 92. Он је тада рекао да је то добро решење, пошто, према његовим речима, у државној администрацији нема довољно личности које су у стању да на прави начин представе политику земље: „Политичке везе и пријатељства су нешто што се вероватно неће моћи потпуно избећи у овом тренутку у Србији. Но, вероватно ће број таквих именовања бити јако скроман и трајаће кратко, док ти људи не схвате да их у дипломатији не очекују велике паре.”
Међутим, није било тако и страначки поход на ДКП се наставио до дана данашњег. Резултат тога је да Србија нема заиста професионалну дипломатију, па је онда тешко и очекивати да се према њој показује пословични респект. Владислав Јовановић тврди да је масовним убацивањем већ старијих генерација или кадрова средње генерације из партијских редова после 5. октобра поприлично компромитован принцип професионализма.
„Хоћемо да идемо у Европску унију, а та ЕУ је професионализовала своју дипломатију давно”, наводи Јовановић.
По њему, да је 2000. постављен рок за професионализацију дипломатије, тај посао би био окончан до 2010.
„Али, нико није хтео тај рок, јер им је више одговарало једно слободно стрелиште где би свако могао да убацује своје кандидате из партијских редова, било да им се захвали, било да их удаљи. Хајде бар сад да се постави тај неки рок”, додаје он.
Зато, како каже, сада не чуди што се тај наш партијски шаролики свет врло комотно односи према дипломатији, износи разне критике и мишљења, нема довољно стрпљења да се оцени рад неког дипломате, било у позитивном било у негативном смислу, него се одмах јуриша на њега.
С друге стране, бивши амбасадор Србије у Вашингтону Иван Вујачић сматра да су расправе о одговорности у свему, па и у дипломатији, потпуно су легитимне и да се дешавају у многим државама.
„Политика се бави дипломатијом баш као што је и дипломатија наставак политике. Наравно, нико не треба да прејудицира ничију кривицу или да од тога прави спектакл, али јавна саслушања су чињена у озбиљним земљама поводом многих ствари”, напомиње он, подсетивши како је и Хилари Клинтон ишла на саслушање сенатског комитета поводом тога што су терористи убили америчког амбасадора у Бенгазију. Такође, због неких изјава, Сузан Рајс, која је била амбасадор САД у УН, није могла да буде државни секретар, па је Обама узео Џона Керија, а њу је задржао за саветника за националну безбедност, јер у САД је амбасадор део владе, указује Вујачић.
