Необична структура испуњава скоро цео простор Салона Музеја савремене уметности Београд. Импозантна пачворк грађевина, која највише личи на рециклажни кућни кров чији су димњаци у овом случају стубови галерије, састављена је од различитих материјала – старих дасака, врата, прозора, делова ормана, столова… На неким вратима још увек су исписана презимена станара, шаљиве дечје налепнице, постери. Неки од посетилаца можда ће и препознати делове покућства са којима су некада живели. Инсталацију, која ће бити изложена до 4. априла, непогрешиво бисмо довели у везу с Браниславом Николићем, уметником познатом по преокупацији секундарном архитектуром.
Методологија Николићевог уметничког рада оличена у сакупљању одбачених елемената архитектуре, ентеријера станова, намештаја и дрвне грађе и њихова поновна употреба у уметничком процесу и изградњи уметничких производа, умрежена је са разноврсним значењским нивоима његових инсталација.
– Видим да мој рад подсећа неке на кров, неке на врх планине, а неке на шатор што је одлично, јер то значи да је реч о вишезначном делу. Почетна идеја била је дивља надоградња урбаног простора, чији смо сведоци били деведесетих година, а коју и данас можемо да видимо у Београду. Потом сам почео да размишљам о томе како су управо у време мог рада на овом пројекту стотине хиљада људи пролазили Србијом у потрази са бољом будућношћу и кровом над главом, бежећи од рата. На крају сам, и поред неоспорне важности постојања правила градње, дошао до тога да би могло да се разговара о томе где почиње, а где престаје право на град и обликовање тог града које имају људи који у њему живе. Ту је, наравно, и уметничка димензија, која обједињује различите људске судбине које су уткане у ову грађу, а које сада чине једно ауторско дело што има свој шарм – објашњава Николић, који каже да му је рад на монтажи суперструктуре био и напоран и занимљив истовремено. Истиче и то да састав елемената који чине овај кров сликовито говори о начину живота који се водио на овим просторима. Да је даске, врата и прозоре сакупљао у Холандији или Немачкој или некој другој земљи та инсталација осликавала би, посредно, живот који је проживљен баш на том поднебљу.
– И мени се самом чини да кад погледам неки део неког ормана који сам уклопио да сам и ја у кући имао сличан комад намештаја. Просто, куповали смо сви оно што је код нас било у понуди. Посебно у прошлости, када није ни било много избора.
Материјал је сакупљан месецима. У једном тренутку уметник схвата да нема довољно грађе и посеже за Фејсбуком. То даје резултате – било је много пријатељских подрума које је требало испразнити. Заједно са колегама из техничке службе Музеја савремене уметности кренуо је у обилазак адреса. Мапа локације које су обишли је сачувана и биће један од докумената који ће пратити ову поставку.
– Иако је структура урађена наменски за простор галерије могла би, овако како је монтирана, да послужи и као прави кров за неку кућу од око 130 квадрата, само ако би се по облику сложила моја грађевина и већ постојећи стамбени објекат. Јер, пројекат је урадила моја супруга, која је архитекта – додаје наш саговорник.
Будући да је предвиђено да инсталација живи свој живот само док траје изложба, после чега ће бити размонтирана, аутор ипак неће одбацити све њене елементе. Корисне комаде у одређеним бојама које је овом приликом рециклирао опет ће рециклирати у процесу рада на неком новом подухвату.
Кустос изложбе др Зоран Ерић указује на то да сам термин „суперструктура” говори о слојевитости уметничких референци у раду Бранислава Николића.
– Превасходно се може превести као надоградња у архитектонском вокабулару. Апстрактнија конотација термина представља концептуалну структуру док је ту још једно значење, које је такође релевантно за уметнички проседе у којем Николић делује, а то је марксистичка теорија, где су идеологије или институције друштва виђене као надградња директних друштвених односа материјалне производње и економије. Инсталација представља и снажну метафору друштвених дешавања у Србији – закључује Ерић.
Бранислав Николић је рођен 1970. године у Шапцу. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, одсек сликарства, 1996. године. Магистрирао је на академији „Duch Art Institute”, Еншед, Холандија и на Академији уметности у Новом Саду. Члан УЛУС-а је од 1995. године. Селектор Јаловичке ликовне колоније је од 2002. године. До сада је излагао на 22 самосталне и више групних изложби у земљи и иностранству.
