• Novosti online

    Дневници које не признаје историја

    Ако је дошло време да се историографија ослободи табуа, завичајних лобија, политичке пропаганде и интересних центара, онда би таквим истраживачима помогла књига публицисте и новинара Момчила Ђорговића „Трагедија једног народа” коју је недавно у библиотеци „Сведоци епохе” објавио Службени гласник. Књига је писана на основу мало познатих мемоара или обимних дневника шездесет државника, дипломата и писаца из деветнаестог и двадесетог века, чија промишљања су, по мишљењу аутора, бачена под тепих званичне верзије наше историје. Већ у предговору Ђорговић објашњава зашто се определио за наслов књиге („Трагедија једног народа”) и поднаслов „Шта људе у Србији нагоне да раде против себе”: „Имао сам на уму да је трагедија то што не разумемо природу и разлоге онога што нам се догађа”.

    Књига почиње Марком Никезићем, а завршава Бориславом Михајловићем Михизом. Између њих двојице о приликама у друштву и спољној политици сведоче шездесет активних учесника модерне историје 19. и 20. века. Није писана ни као научна историјска студија, нити је вођено рачуна о скрупулозној методологији. Првобитни есеји, накнадно допуњени и приређени за књигу, писани су за новине, објављивани су две и по године у недељном додатку дневног листа „Данас”.

    Један од најзанимљивијих солиста у овој „симфонији замрлих гласова” јесте Пера Тодоровић (1852–1907), прогањани новинар и писац. Шта је све преживео, пошто су га оптужили да је хомосексуалац, како је прошао кроз „стручну лекарску експертизу” која је дијагностиковала да је „г. Пера све длаке око тајног уда обријао, да му не чине сметње у вршењу овог казнинога дела” могло би да буде проучено у посебној књизи о хомофобији у историји српског друштва. Оптужница коју је против Пере Тодоровића изговорио писац Јанко Веселиновић такође је речита: Он је „једна врло гадна болест, … назадњак и у умном и у моралном и у сексуалном смислу”.

    Довољно је прочитати само неколико Тодоровићевих изабраних цитата па видети како овај новинар у својим дневничким белешкама, које назива „Зраке из прошлости“, у ствари даје „зраке из садашњости” (Дневник, Огледало – зраке из прошлости).

    „Беда обезличује народ, задржава га у стању масе и народ почиње и физички да опада, и умно и морално да се забатаљује, постаје равнодушан, немаран, апатичан према свему и свачему и ово стање изазива моралну запуштеност, настаје и политичка разузданост међу светом коју је тешко савлађивати.”

    Још је крајем 19. века овај новинар приметио да су странке најслабије карике у развоју Србије. Позиције у држави заузимају се искључиво преко странака на власти. Тодоровић додаје да странке „гаје хајдуке за ликвидацију политичких противника”.

    Потпуно непознат глас долази и из инсајдерских дневничких бележака професора Николе Крстића (умро 1902) који је четири деценије као намештеник кнеза Михаила и као професор на Великој школи запажао како нам много невоља доноси „неразумевање међународних односа, шегачење са великим и снажним земљама, одсуство добре дипломатије…”. Не знамо да разговарамо са моћнима и понашамо се као да смо са њима на равној нози, констатује овај доктор права за кога аутор каже да је био необичан Србин „одан легализму”. Свако његово инсистирање на поштовању принципа и поштовању закона (девет година је био председник Касационог суда 1875–1994) изазивало је подозрење па је оптуживан да је прикривено пристрасан према супротстављеној страни.

    Званична историја сасвим сигурно није узела у обзир, нити је имала прилике да се осврне на дневничке белешке дипломате и писца Бранка Лазаревића(од 1883. до 1963). Између два рата Лазаревић је био у елити југословенске дипломатије са Ивом Андрићем, Јованом Дучићем Миланом Ракићем … Службовао је у Вашингтону, Чикагу, Берлину, Варшави, Анкари, Бечу.

    Комунисти га после рата уклањају са јавне сцене, а своје дневнике, солилоквије, есеје и политичке расправе Лазаревић пише у наметнутој изолацији, све док није допао затвора у коме је провео три године. Изгубљена оставштина Бранка Лазаревића случајно је нађена 2004. године у Херцег Новом.

    Захваљујући брзој реакцији академика Предрага Палавестре, САНУ је откупила ове рукописе за које се сматрало да су заувек изгубљени. „Дневник једног никога“ који је Бранко Лазаревић водио од 1942. до 1947. објављен је 60 година касније, тек 2007. године. Али Лазаревић и његова дела остали су непрочитани и маргинализовани, мада се на тих хиљаду две стотине страница „Дневника једног никога“ могу наћи многе чињенице и виђења који противурече званичној верзији историје. Сигурно је било још много значајних појединаца који су, попут Лазаревића, осећали да су њихов живот поништили окупација, рат, а потом и ослобођење. Лазаревићев нихилизам огледа се у многим описима ситуација које бележи у свом дневнику. Слика Београда за време окупације: „Грајало се, викало, свађало, лицитирало, политизирало џандрљало, лагало, лајало… Сем страха од непријатеља и његове казне, нема никаквог страха који би држао човека да буде колико толико пристојан”.

    Слике ослобођења: горе од пљачки, Лазаревића стрељају „страшне очи партизанки”. „То су очи које никад нису окренуте ка унутра, оне увек гледају шта има код других… Очи су им мргодне, тешке, злобне, пуне мржње”, додаје Лазаревић. Жали се и на наш лист „Политику”. Каже да она стално лаже, па је и сам наслов на првој страни лаж: „Дубока приврженост народа народној демократији и народној власти”.

    Ђорговић међутим анализира и животе познатих личности, о чијим је биографијама званична историја већ донела свој суд: Поставља питање да ли су се историчари огрешили о Александра Ранковића, износи низ сведочења о Бориславу Михајловићу Михизу који га приказују у новом другачијем светлу. Посебно су занимљиве есејистичке трилогије, попут оне у којој аутор налази суштинске сличности између Бранка Ћопића, Џерома Селинџера и Ивана Горана Ковачића, три различита писца из различитих крајева. Сва тројица су на смрт рањени Другим светским ратом, сва тројица су били опсесивно у својим делима фиксирани за младост или на оно „што ратови највише воле да троше”.

    Има ипак наде да ће се историчари озбиљније позабавити бар неким од ових личности чији су мемоари послужили аутору да у њима види путоказе за садашњост. Селинџер је и данас најчитанији писац двадесетог века, Ћопић није избачен из обавезне лектире у нашим основним школама, а Пера Тодоровић, један од зачетника модерног новинарства у Србији, ових дана добиће новинарску кућу у свом родном селу Водицама. Хоће ли то бити први знаци да се наша историографија ослобађа званичне верзије и спрема да ослушне ову симфонију замрлих гласова о којој пише Ђорговић.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com