Ако смо на споменик Бориславу Пекићу чекали више од двадесет година, нимало нас не сме изненадити то што ће и Добрица Ћосић сачекати тек деценију-две, да би можда и Крушевачко филозофско-књижевна школа добила његово име.
Ни црни хумор, ни бела метафизика не могу дешифровати зашто је Добрица споран, иако је, како је стилски рогобатно рекао предлагач ове идеје, велики писац и академик уградио себе у темеље ове школе.
Седокоси реактор политичке и сваколике моћи, за живота проглашен за класика и оца нације, а потом и жестоко критикован од својих политичких и постмодернистичких противника, предвидео је своју судбину. Често је наговештавао да ће његова литература и његов лик, по одласку на онај свет, постати предмет нових српских деоба.
Шта је друго могао да очекује партизан, комуниста, па потом Титов дисидент, скриван иза социјалног рама за наочаре, као један од најмоћнијих личности у последњих пола века?
Уместо слогана „видео сам Тита”, српска формула успеха је деценијама уназад гласила: „Видео сам Добрицу!”.
Било је довољно да се уђе у његову вилу на Дедињу. И да он седећи, монотоно изговара маратонске дијалоге о српским заблудама, несрећама и лутањима, па да и најобученији противник, гуја љута, изађе као нов човек, репрограмиран у баксузног Србенду, кога су корени, потом деобе, моћ и стрепње, време смрти, време власти и време зла – сви ту усуди у пишчевим записима – натерали да поново отвори очи, погледа у небо и изговори:
– Далеко је Сунце!
Добрица је био много више од писца, поставши калемар наших судбина из Велике Дренове. Када је инициран у академика, изговара кључну реченицу која га пење на пиједестал националног вође. Тако је Добрица завео Србе. А они почели да га зову тата.
– Српски народ је добијао у рату, а губио у миру. То је реченица која је дала Добрици ону врсту филозофско-мудријашке патине која ће га учинити једнако привлачним и Милану Панићу и Слободану Милошевићу, и хиландарским монасима и оперативцима из Отпора, са којима је стиснуо песницу, покушавајући да још једном свом духовном чеду Слоби упути завршни директ. После се искрено кајао.
Деобе, то је једна од националних мантри коју је установио као генетску грешку свих Срба, инсталиравши је кроз лектире, беседе и политику у подсвест све своје деце. Проповедник вечитог српског дуализма, инаугурисао га је као усуд и на Косову, и у НОБ-у, и у фудбалу, и у фолку.
Добрица је, ипак, греше његови непријатељи – велики писац. И ма како разнолика братија очекује ревизију његовог дела и ражаловање Ћосићеве класике у билтене, оно ће, како године буду одмицале, бити све цењеније. Човек који је пројектовао наше светове, имао је ту визију да их и стенографски бележи, те ће његови романи остати класика. А када се то схвати, једна школа у Крушевцу ће, можда, добити ново име.
