Онај ко није провео време међу Лужичким Србима, не зна шта је растрзаност и може помислити да је овај наш, балкански лонац стварно најзапрженији. Затвореност својствена темпларима, туга карактеристична Курдима, преко дана Немци, дисциплиновани и безпоговорни који чекају тренутак доколице не би ли пробудили оно исконско у себи и на један тренутак, макар прожет и алкохолом, били слободни.
Постоји доста ствари које не ценимо или им не придајемо значај све док нам не постају недостижне. Ма колико добро функционисали као појединци са рутинским навикама у уређеном друштву, ипак се јави некаква потреба да се припада негде и некоме. И вук је јачи кад је део чопора.
Иако им име указује на везу са Србијом, међу њима је усађена прича да немају превише везе са Србима. Природно је да је њихов језик, због географског положаја, испреплетен германизмима и под утицајем чешког а нарочито пољског језика. Правила немачког језика се увелико примењују и на језик Лужичких Срба.
Када кренете из Брна ка неформалној престоници Лужичких Срба, граду Будишину имате утисак као да су вам познати називи села кроз која пролазите, као да се возите кроз Шумадију. Наравно, то је искључиво моје запажање.
Историја није била на страни Лужичких Срба. Вековима су стешњени на тромеђи између словенских Чеха, Пољака и Немаца. Суђено им је да живе у неколико држава. Изгледа да су они који су остали у Немачкој највише данас задржали властитог идентитета и обичаја.
Французи или Енглези када отпутују у Африку или Азију сматрају да је нормално да тамо чују некога ко говори њиховим језиком. А кад се један припадник словенског народа, онако неупућен затекне у Лужици, може да помисли да је напустио Немачку. Да се обрео у некој словенској прапостојбини, где се говори неким словенским, али доста чудним језиком. Ми нисмо као Французи и Енглези ширили своју културу и језик освајајући друге просторе и континенте, већ преживљавали кроз сеобе.
Ватра гори, свира гитара а људи играју, веселе се, опијени певају народне песме. После скоро годину дана мог бивствовања међу њима, осећам се као да сам прихваћен. Додуше не међу свима, али и то је велики напредак. Постоји потреба да се неупућенима објасни шта значе та песма, одакле потиче и ко су они.
Збијају шале на мој али и њихов рачун. Као да су јужни Срби. Без икаквих негативних конотација.
Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!
Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!
(Химна Красна Лужица, у оргиналу „Rjana Łužica”)
У том неком магновењу први пут сам схватио колико сам срећан јер негде припадам, нисам усамљени вук. Не кријем се под окриљем ноћи и не морам да пијем да не би из мене избило – ко сам и одакле сам.
Ја не морам да објашњавам да ми је име Марко, али да у пасошу, због ситуације, пише Маркус.
Захваљујући Лужичким Србима мој поглед на свет се изгледа заувек променио. Ма колико то звучало чудно они су ти који су ми отворили очи. Седећи онако поред ватре, слушајући њихову музику и песме, саосећао сам са њима. Моја слобода није Богом дана. Неко је због ње платио цену и то треба да се цени.
Чудни су путеви божји. Мене је мој одвео далеко од куће не би ли ми показао пут натраг.
Марко Стојиљковић, Брно (Посвећено мојим драгим Лужичким Србима)
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
